Vode li primirja ka trajnom miru
Proglašenju prestanka vatre u svakom ratu obraduju se civili, ali pitanje je da li od primirja ima trajne koristi.
Postizanje dogovora o primirju je vest koja se uvek željno iščekuje sa ratišta širom sveta, ali je gotovo jednako često prate i informacije o kršenju prekida vatre i poništavanju dogovorenog.
Izuzetak nije ni trenutni sukob u Siriji, gde je poslednji poziv na privremeni prekid neprijateljstava u Istočnoj Guti samo jedan u nizu pokušaja da se na taj način reši bar deo krize.
Primirja ima otkad i ratova, a najpoznatiji je "olimpijski mir" - u antičkoj Grčkoj, borbe su se prekidale tokom Olimpijskih igara da bi se sportisti mirno nadmetali.
Borbe se danas prekidaju sa manje sportskog motiva - u prvom planu su pregovori ili rešavanje humanitarnih kriza koje prete da ozbiljno ugroze civile.
„Dogovorena primirja" jugoslovenskih ratova
Drago Kovačević bio je gradonačelnik Knina tokom rata u Hrvatskoj, 1994 i 1995. godine, sve dok ga hrvatske snage nisu osvojile u vojnoj akciji „Oluja".
On za BBC kaže da su primirja u ratu u Hrvatskoj nosila obeležja čitavog rata, koji smatra dogovorenim i režiranim sukobom.
„Ta primirja su bila strogo kontrolisana. Znalo se šta kome pripada, kada je primirje aktuelno", kaže Kovačević.
Narod se radovao primirju, ali je ubrzo postao iskusan, priseća se i dodaje da su građani ubrzo shvatili da prekidi vatre traju kratko i krše se iz različitih razloga.
„Ljudi nisu savršeni, to je broj jedan. A i imaju neke svoje posebne interese - švercerske, recimo. To se u ratu uzimalo kao legitiman interes", govori Kovačević.
Međutim, dodaje da je „trebalo i ostaviti privid sukoba koji je kontrolisan preko gospodara rata."
Upravo u motivima, Kovačević vidi test izdržljivosti primirja.
„Prehrabro je reći da primirja vode miru. Ona nisu loša, ali ne vode kraju konflikta. Često tu ima skrivenih motiva, nekome odgovara, a nekome ne."
Uloga posrednika u pregovorima o primirju
O primirjima se mnogo više govori posle Prvog svetskog rata i osnivanja Lige naroda, što je donelo i značajniju ulogu posrednika u pregovorima.
Radojko Bogojević bio je ambasador Srbije u Poljskoj kada je počelo zajedničko predsedavanje Srbije i Švajcarske Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).
Sukobi u Pridnjestrovlju
- Neprijateljstva od 2. marta do 21. juna 1992. godine
- Sukob moldavske policije i proruskih pobunjenika iz Pridnjestrovlja
- „Zamrznuti konflikt" traje već više od 25 godina
- Pridnjestrovlje proglasilo nezavisnost, koju Moldavija ne priznaje
- Nijedna članica Ujedinjenih nacija ne priznaje Pridnjestrovlje kao nezavisnu državu
- Od februara 2011. godine, pod pokroviteljstvom OEBS-a vode se pregovori u formatu „5 + 2", uz učešće Pridnjestrovlja, Moldavije, Ukrajine, Rusije i OEBS-a, kao i Sjedinjenih Država i Evropske unije kao spoljnih posmatrača.
Istovremeno, u moldavskoj oblasti Pridnjestrovlja tinjao je „zamrznuti sukob" moldavskih vlasti i pobunjenika, pa je Bogojević imenovan za specijalnog predstavnika predsedavajućeg OEBS-a za pregovore.
„Ključno je da je mandat pregovarača jasan. Važna je i podrška organizacije koja vas upućuje na teren", objašnjava diplomata.
Na terenu je, ipak, važno poverenje koje se, smatra Bogojević, gradi nepristrasnim stavom. Kada je prvi put otišao u Pridnjestrovlje da se upozna sa akterima pregovora, njihov „predsednik" mu je rekao: „Super, imamo Srbina koji je naš, koji će razumeti našu stranu."
"Ja sam mu rekao: 'Ja sam samo slučajno rođen kao Srbin, a u ovom poslu zastupam interese organizacije koju predstavljam, OEBS'. Razbio sam njihovu iluziju i stekao poverenje", priča Bogojević.
Iskusni diplomata kaže da je važno umeće slušanja sagovornika, ali i postizanje kratkoročnih, realnih ciljeva.
„Ima jedna izreka da su najtrajnija - privremena rešenja. To je malo cinično, ali tako je u diplomatiji", kaže.
U ovom slučaju, "uspeh je bio što smo imali završni dokument, da se pregovori nastave, mirnim putem rešavaju procesi."
„Niko nije stradao, što je jedna od najvažnijih stvari. A i zamrznuti konflikt nije odmrznut - to se podrazumeva uspehom", zaključuje on.
Bogojević kaže da se upravo na osnovu ispunjenih ciljeva koji se postave na početku pregovora, može oceniti uspešnost primirja.
„Bolje pregovarati i hiljadu godina, nego ratovati jedan dan", kaže on.
Šta kaže nauka
Primirja su postala i tema za naučnike, koji pokušavaju da odgonetnu da li ona imaju uticaja na okončanje sukoba.
Direktor Krok instituta za međunarodne studije mira Ašer Kaufman kaže za srpski servis BBC-ja da su dragocena i neuspešna primirja, navodeći kao primer rat u Libanu, koji je trajao od 1975. do 1990. godine.
Libanski rat je „obeležila serija primirja koja su bila, u neku ruku, neuspešna jer je rat trajao 15 godina. Ali, svako propalo primirje vodilo je do sledećih pregovora o primirju", kaže Kaufman.
„Na kraju su se zaraćene strane umorile, prvo dogovorile o primirju, a onda i o mirovnom sporazumu kojim je okončan rat", dodaje on.
Kaufman kaže da sukobe na Bliskom istoku obeležavaju neuspešni pokušaji da se neprijateljstva prekinu. U drugim delovima sveta ima nešto više uspeha, smatra on.
„Postoje privremena primirja koja imaju za cilj da reše neku trenutnu humanitarnu krizu, poput nedavnog u Istočnoj Guti u Siriji", kaže Kaufman.
Takva primirja "služe vrlo specifičnim, lokalnim svrhama poput spuštanje pritiska u nekoj pojedinačnoj krizi."
„Ali ona ne doprinose rešavanju konflikta - jer im to i nije cilj", objašnjava.
I nauka potvrđuje ono što diplomatsko iskustvo govori - primirje uspeva ako sve zaraćene strane imaju interes da razgovaraju o sporazumu.
„Morate dovesti većinu zaraćenih strana, ako ne i sve, za sto za pregovore. Ako nekoga izostavite, taj će biti onaj koji kvari primirje", dodaje Kaufman.
Pojam primirja postoji oduvek, kaže Kaufman, ali je u centar pažnje došao posle Prvog svetskog rata i osnivanja Lige naroda, odnosno Ujedinjenih nacija.
Od tada se od privremenih prekida vatre mnogo se očekuje - često i više nego što se može realno postići.
(BBC News, 03.29.2018)