Kako su Belocrkvani oterali opasni otpad

Bela Crkva gotovo da je u Evropskoj uniji - granica sa Rumunijom skoro da se vidi iz samog grada, do graničnog prelaza je desetak kilometara.

Ni to nije poštedelo ovaj grad činjenice da se maltene u njegovom središtu 2016. godine nađu stotine tona izuzetno otrovnog otpada.

Blizina Rumunije biće, ipak, značajna za sudbinu junaka priče u kojoj su Belocrkvani dali recept drugim građanima Srbije u čijim dvorištima u susedstvu „isplivava" toksični otpad, a stare fabričke hale koriste se kao deponije bez vrata i prozora.

Milan Belobabić radi u Istorijskom arhivu Bele Crkve i polaže ispite za turističkog vodiča jer, iznad svega, voli prirodu. Iako sebe opisuje kao borca, nije ni sanjao da će povesti „Prvi srpski ekološki ustanak".

„To je bio strah od smrti, strah od bolesti, strah za porodicu", objašnjava Belobabić dok pokazuje mesto gde je leta 2016. godine otkriveno više stotina tona otpada.

Fabrička hala „25. maja" piše hroniku propadanja ovog gradića. Planska privreda socijalističke Srbije u njoj je želela da pravi keramičke pločice, iako nigde na vidiku nije bilo ni sirovina, ni uslova.

Prostor propale fabrike razdelile su manje kompanije, pa je jedno do drugog završilo stovarište jabuka i toksičnog otpada koji je tu donela firma „Eko-21".

---

• Ministar zaštite životne sredine Goran Trivan kaže za BBC sa će svakome za koga ima razloga, biti oduzeta dozvola za bavljenje toksičnim otpadom.
• Jedini „zeleni" poslanik, Goran Čabradi najavljuje predlog zakona da se ovakva dela nazovu ekoterorizmom.
• Pročitajte razgovor sa ministrom Trivanom i poslanikom Zelene stranke Goranom Čabradijem ovde.

---

Potera za smradom

Opštinski ekolozi bili su na godišnjem odmoru, pa je Belobabić, kao prvi čovek ekološke organizacije „Aurora", primio telefonski poziv o nesnosnom smradu iz fabričke hale koji izaziva glavobolju i mučninu.

„Nismo želeli da ulazimo unutra, ali se kroz otvor na kapiji videlo šta je unutra - kontejneri, boce…"

I nije sve stalo na jednom pozivu - usledili su brojni slični razgovori, pritužbe. Organizacije su zbog toga napravile redovna dežurstva i obilaske hale.

Uzore su pronašli sa druge strane granice - građanski aktivizam u očuvanju reke Nere u susednoj Rumuniji, protivljenje jeftinoj prodaji prirodnih dobara za gradnju malih hidrocentrala bili su inspiracija za Belocrkvane.

Uključili su se i radnici obližnje nemačke firme "Flamat" koji su zbog blizine smrada već radili sa maskama na licu, seća se radnik Veroljub Stančević.

„Ja sam tu prvi komšija na radnom mestu, pa nismo primetili kad je otpad dopremljen.

Nismo obraćali pažnju - industrijska zona, šleper dođe, zatvoren, pa ne znaš šta nosi", priseća se Stančević.

Kako probuditi institucije

Nisu mnogo pažnje obraćali ni državni organi. Milan Belobabić svedoči da je pozivao različite brojeve telefona pokrajinskog inspektora, a pomoć je tražio i od republičke inspekcije.

„Kada vide nešto sumnjivo, građani obavezno treba da zabeleže, fotografišu i snime.

I da odmah prijave nadležnoj instituciji - mogu telefonom, ali i da obavezno podnesu pisani podnesak."

Belobabić kaže da se dešava da ni tada niko ne reaguje.

„Onda građani moraju da sami krenu - tako što će snimati, fotografisati, dizati buku po internetu, to je jedini način.

Često i državni službenici kažu - ne znamo gde je zastalo, pomozite nam!"

Dvomesečni pritisak javnosti rezultirao je odnošenjem stotina tona opasnog otpada iz Bele Crkve. Odredište - nepoznato.

Nepoznate posledice

Otpad je otišao, ali je ostalo pitanje koliku je štetu pričinio okolini. Godinu i po dana kasnije, Milan Belobabić tvrdi da nismo blizu odgovora.

„U nezavisnoj laboratoriji su mi rekli da prvo mora da se zna sastav hemikalija, da bi se testirali voda i vazduh.

U suprotnom, obavljaju se testovi na sve poznate materije, a to je skupo i dugo bi trajalo."

Kada nema puno posla u fabrici hepo-kockica, Veroljub Stančević leti radi u restoranu koji se, takođe, naslanja na sporni fabrički krug.

„Ugostiteljski posao ima tešku budućnost. Smrad se obično širio vikendom, a mi najviše vikendom imamo gostiju - pitali su šta se dešava, a mi nismo mogli da im objasnimo", kaže Stančević.

Smrada danas nema, ali Belocrkvane niko nije umirio da nema ni opasnosti u vodi, zemlji, ekosistemu.

Dobijena bitka, šta ćemo sa ratom

Slučaj Bela Crkva nije privukao ni izbliza veliku pažnju javnosti u poređenju sa otpadom koji je stigao na prag Beograda, u Pančevo ili Obrenovac.

„Strah me, šta ako se desi neki drugi ekološki problem - da li će biti snage za borbu", pita se Milan Belobabić.

Iza njega su ostala dva meseca žestoke borbe za buđenje države i građana.

„Bilo je puno pritisaka, ružnih reči, pretnji. Ne znam da li je bilo korupcije, ali veliki deo je bilo nerazumevanje.

Ono što sam preživeo tokom ta dva meseca, nikome ne bih poželeo."

Za neke njegove sugrađane, to je bila kap koja je prelila čašu. Pored Belobabićevog udruženja, u bici je učestvovalo i udruženje „Arenarija".

Godinu i po posle pobede u „Prvom srpskom ekološkom ustanku", nijedan član ovog udruženja više ne živi u Beloj Crkvi - gotovo svi su napustili Srbiju.

Da li je onda ova pobeda, zapravo, Pirova pobeda?

(BBC News, 04.05.2018)