"Tišina postaje poslednja granica patnje, iza nje je ništavilo": Filip David piše mlađem sebi
Nedeljnik 13.04.2018 | Piše Filip David
"Pozvan a često i nepozvan dolaziš u moje misli, u moja sećanja, iako si daleko, daleko u nekom drugom nedostupnom vremenu i nekom prostoru koji ne pripada ovome sadašnjem. A ipak eto, nerazdvojni smo, jedan bez drugoga ne možemo"
Živimo u dva odvojena sveta, razdvojeni vremenom i prostorom. Ja tebe vidim i sve znam o tebi. Ti mene ne vidiš i malo znaš o meni, mada me često sanjaš i zamišljaš. Uistinu, iako tek odrastaš, već imaš svoje poglede na život, svoje planove još ne sasvim jasne i pomalo mutne, i ne zanima te mnogo što te neko čiji se životni put bliži svom prirodnom kraju čeka u budućnosti, spreman da daje savete, upozorava i opominje. Razumem, i ja sam bio takav
