Улцињска солана: Могу ли птице да поправе што су људи покварили

Улцињску солану стручњаци описују као „шведски сто&qуот; за птице, последњи извор за допуну енергије пред прелетање Јадранског мора. Извор који само што није пресушио - и буквално.

Од 2013. године, тамо нема онога што се готово без прекида радило осам деценија - бербе соли нема јер су угашене пумпе које морску воду уводе у систем базена за разливање и кристализацију.

Пумпе не раде јер се не зна ко сме, може или треба да их укључи - а то је последица неуспеле приватизације, стечаја и нерешеног статуса једне од десет највећих солана на Медитерану.

А када у базенима солане нема дотока свеже морске воде, нема ни хране за птице које на овом простору проналазе трајно уточиште или им је Улцињ важно одмориште пред далек пут на север или југ.

„Улцињска солана је најлепши пример у Европи како искоришћавање природе може да буде добро за природу.

Јер само ако се простор економски користи, ви имате биодиверзитет на простору солане&qуот;, каже орнитолог Дарко Савељић.

„Бензинска станица&qуот; за птице

Судбина солане нераскидиво је везана за птице - још од времена свог настанка.

После детаљних истраживања јадранске обале по налогу краља Александра, најбоље место за изградњу солане 30-тих година 20. века пронађено је на месту где годишње просечно има највише сунчаних сати и највише тропских дана у бившој Југославији.

У његовом имену - Зогајско блато - крије се албанска реч „зог&qуот;, у значењу птица.

Овим станарима мочваре старијим од солане посебно је важан принцип рада фабрике - базени се пуне морском водом која није филтрирана, па се у њој нађу рибе и други морски организми.

„Птицама је лако јер су базени плитки и не морају да се муче да би нашле храну.

То је шведски сто за птице&qуот;, описује солану Савељић.

На ову „птичју гозбу&qуот;, најчешће свраћају фламингоси - елегантни станари који традиционално живе у соланама.

Ту су и пеликани, шљукарице, птице које живе поред мочвара.

Сезонски им се прикључују селице којима је Улцињска солана последње одмориште пред напоран пут.

„Солана је последња бензинска пумпа где птице обнављају енергију за напоран пут преко Јадранског мора.

До италијанске обале има око 200 километара, а оне морају да имају довољно снаге јер немају право да стану&qуот;, закључује Савељић.

Шта се деси кад нема солане

Неуспешне и спорне приватизације уништавале су људске судбине, читаве породице, градове.

Улцињска прича на листу жртава могла би да дода ретке птице и читаву јединствену природу тог краја.

Да би овај „шведски сто за птице&qуот; имао шта да понуди, неопходно је да пумпе константно упумпавају свежу морску воду у систем базена.

Од 2013. године, због неразјашњених власничких односа, то се не дешава.

„Да бисте заштитили птице, ви морате да упумпавате воду јер то није дело плиме и осеке.

А то значи и да бисте морали пумпе да одржавате - што такође кошта&qуот;, каже Зенепа Лика, активисткиња која се бави заштитом солане.

На иницијативу амбасадорки западних земаља, пумпе су укључене 2015. године - али то није било трајно решење проблема.

Црна хроника једне приватизације

• 2006. године „Еурофонд&qуот; Веселина Баровића купује Солану „Бајо Секулић&qуот; у стечају за 800 хиљада евра
• Нови власник солане подиже кредите залажући имовину фабрике и емитујући акције
• Банке стављају под хипотеку више од 13 милиона квадратних метара земљишта
• Сви радници су отпуштени 2011. године када је поново уведен стечај
• Од 2012. године, организовано више од десет неуспешних покушаја продаје имовине Улцињске солане по цени већој 300 пута од оне коју је платио „Еурофонд&qуот;, иако је спорно питање да ли власник има право на коришћење или својине над земљиштем
• 2013. године организована је последња берба соли
• Од 2015. године, Улцињском соланом управљају Национални паркови Црне Горе и то у циљу заштите биодиверзитета

Лика упозорава да се екосистем читавог простора драстично мења - прошле године, било је више слатководних него слановодних птица.

Због тога су представници друштва „Др Мартин Шнајдер Јакоби&qуот; и Центар за заштиту и проучавање птица покренули потписивање петиције за решавање питања власништва Улцињске солане.

„Акције на терену су показале да становници Улциња и те како носе солану у срцу.

Иако многи кажу да је готова ствар, људи имају наде и жеље - јер, у супротном, не би ни потписивали&qуот;, каже Зенепа Лика.

Потписе ће однети председнику Владе Црне Горе Душку Марковићу, од кога очекују да саслуша глас оних које представља.

Осим грађана, Марковић, али и будући црногорски премијери, мораће да послушају и глас из Брисела.

Од „Извештаја о напретку Црне Горе&qуот; 2015. године, Европска унија је као један од преговарачких критеријума за Црну Гору поставила питање Улцињске солане.

Еколошко Поглавље 27 не би требало да буде затворено све док се питање улцињског гиганта не реши, уз напомену да је овај услов уведен због јединственог споја економског развоја и заштите животне средине.

„Ми смо толико лепи и јединствени. Балкан је стварно чудо. А то чудо треба и заштитити&qуот;, поручује Зенепа Лика.

Један живот на солани

Нада да ће Улцињска солана поново радити није напустила ни најстаријег потписника петиције, 94-годишњег Павла Ђурића - иако му на помен фабрике где је провео 37 година у оку заискри суза, а потеку речи попут „жалосно&qуот;, „бол&qуот; и „рана&qуот;.

Ђурић је још за време Другог светског рата у солани зарађивао џепарац на бербама соли које ни тада нису престајале, сем 1943. године.

По завршетку рата, запослио се као возач - најпре аутобуса, па путничког директорског мерцедеса.

Непогрешиво набраја све послератне директоре и напомиње да су прва два завршила у затвору - слободе их је коштао „погрешан&qуот; избор стране приликом доношења Резолуције Информбироа.

„Било је овде и стамбених зграда, управне зграде, магазини за раднике.

Ту су добијали чизме и лопате кад је берба соли&qуот;, сећа се Ђурић почетака где се радило ручно.

Сведочио је расту солане 80-тих година 20. века, подизању њеног угледа у целој бившој Југославији.

„То је био гигант у целој Југославији, а мени су као возачу свуда била отворена врата&qуот;, присећа се својих 720 хиљада километара пређених у обиласку сличних гиганата од Словеније до Црне Горе.

Данас ретко прошета по испуцалој земљи базена солане.

Напомиње да су људи најпре „кукали&qуот;, али су се онда снашли у животу Улциња без солане.

Његова жеља, упркос скепси да ће доживети да се оствари, јесте да види Улцињску солану каква је некад била.

У пуном сјају, за чији би повратак могле да буду заслужне и птице.

(ББЦ Невс, 05.11.2018)