Ulcinjska solana: Mogu li ptice da poprave što su ljudi pokvarili

Ulcinjsku solanu stručnjaci opisuju kao „švedski sto" za ptice, poslednji izvor za dopunu energije pred preletanje Jadranskog mora. Izvor koji samo što nije presušio - i bukvalno.

Od 2013. godine, tamo nema onoga što se gotovo bez prekida radilo osam decenija - berbe soli nema jer su ugašene pumpe koje morsku vodu uvode u sistem bazena za razlivanje i kristalizaciju.

Pumpe ne rade jer se ne zna ko sme, može ili treba da ih uključi - a to je posledica neuspele privatizacije, stečaja i nerešenog statusa jedne od deset najvećih solana na Mediteranu.

A kada u bazenima solane nema dotoka sveže morske vode, nema ni hrane za ptice koje na ovom prostoru pronalaze trajno utočište ili im je Ulcinj važno odmorište pred dalek put na sever ili jug.

„Ulcinjska solana je najlepši primer u Evropi kako iskorišćavanje prirode može da bude dobro za prirodu.

Jer samo ako se prostor ekonomski koristi, vi imate biodiverzitet na prostoru solane", kaže ornitolog Darko Saveljić.

„Benzinska stanica" za ptice

Sudbina solane neraskidivo je vezana za ptice - još od vremena svog nastanka.

Posle detaljnih istraživanja jadranske obale po nalogu kralja Aleksandra, najbolje mesto za izgradnju solane 30-tih godina 20. veka pronađeno je na mestu gde godišnje prosečno ima najviše sunčanih sati i najviše tropskih dana u bivšoj Jugoslaviji.

U njegovom imenu - Zogajsko blato - krije se albanska reč „zog", u značenju ptica.

Ovim stanarima močvare starijim od solane posebno je važan princip rada fabrike - bazeni se pune morskom vodom koja nije filtrirana, pa se u njoj nađu ribe i drugi morski organizmi.

„Pticama je lako jer su bazeni plitki i ne moraju da se muče da bi našle hranu.

To je švedski sto za ptice", opisuje solanu Saveljić.

Na ovu „ptičju gozbu", najčešće svraćaju flamingosi - elegantni stanari koji tradicionalno žive u solanama.

Tu su i pelikani, šljukarice, ptice koje žive pored močvara.

Sezonski im se priključuju selice kojima je Ulcinjska solana poslednje odmorište pred naporan put.

„Solana je poslednja benzinska pumpa gde ptice obnavljaju energiju za naporan put preko Jadranskog mora.

Do italijanske obale ima oko 200 kilometara, a one moraju da imaju dovoljno snage jer nemaju pravo da stanu", zaključuje Saveljić.

Šta se desi kad nema solane

Neuspešne i sporne privatizacije uništavale su ljudske sudbine, čitave porodice, gradove.

Ulcinjska priča na listu žrtava mogla bi da doda retke ptice i čitavu jedinstvenu prirodu tog kraja.

Da bi ovaj „švedski sto za ptice" imao šta da ponudi, neophodno je da pumpe konstantno upumpavaju svežu morsku vodu u sistem bazena.

Od 2013. godine, zbog nerazjašnjenih vlasničkih odnosa, to se ne dešava.

„Da biste zaštitili ptice, vi morate da upumpavate vodu jer to nije delo plime i oseke.

A to znači i da biste morali pumpe da održavate - što takođe košta", kaže Zenepa Lika, aktivistkinja koja se bavi zaštitom solane.

Na inicijativu ambasadorki zapadnih zemalja, pumpe su uključene 2015. godine - ali to nije bilo trajno rešenje problema.

Crna hronika jedne privatizacije

• 2006. godine „Eurofond" Veselina Barovića kupuje Solanu „Bajo Sekulić" u stečaju za 800 hiljada evra
• Novi vlasnik solane podiže kredite zalažući imovinu fabrike i emitujući akcije
• Banke stavljaju pod hipoteku više od 13 miliona kvadratnih metara zemljišta
• Svi radnici su otpušteni 2011. godine kada je ponovo uveden stečaj
• Od 2012. godine, organizovano više od deset neuspešnih pokušaja prodaje imovine Ulcinjske solane po ceni većoj 300 puta od one koju je platio „Eurofond", iako je sporno pitanje da li vlasnik ima pravo na korišćenje ili svojine nad zemljištem
• 2013. godine organizovana je poslednja berba soli
• Od 2015. godine, Ulcinjskom solanom upravljaju Nacionalni parkovi Crne Gore i to u cilju zaštite biodiverziteta

Lika upozorava da se ekosistem čitavog prostora drastično menja - prošle godine, bilo je više slatkovodnih nego slanovodnih ptica.

Zbog toga su predstavnici društva „Dr Martin Šnajder Jakobi" i Centar za zaštitu i proučavanje ptica pokrenuli potpisivanje peticije za rešavanje pitanja vlasništva Ulcinjske solane.

„Akcije na terenu su pokazale da stanovnici Ulcinja i te kako nose solanu u srcu.

Iako mnogi kažu da je gotova stvar, ljudi imaju nade i želje - jer, u suprotnom, ne bi ni potpisivali", kaže Zenepa Lika.

Potpise će odneti predsedniku Vlade Crne Gore Dušku Markoviću, od koga očekuju da sasluša glas onih koje predstavlja.

Osim građana, Marković, ali i budući crnogorski premijeri, moraće da poslušaju i glas iz Brisela.

Od „Izveštaja o napretku Crne Gore" 2015. godine, Evropska unija je kao jedan od pregovaračkih kriterijuma za Crnu Goru postavila pitanje Ulcinjske solane.

Ekološko Poglavlje 27 ne bi trebalo da bude zatvoreno sve dok se pitanje ulcinjskog giganta ne reši, uz napomenu da je ovaj uslov uveden zbog jedinstvenog spoja ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine.

„Mi smo toliko lepi i jedinstveni. Balkan je stvarno čudo. A to čudo treba i zaštititi", poručuje Zenepa Lika.

Jedan život na solani

Nada da će Ulcinjska solana ponovo raditi nije napustila ni najstarijeg potpisnika peticije, 94-godišnjeg Pavla Đurića - iako mu na pomen fabrike gde je proveo 37 godina u oku zaiskri suza, a poteku reči poput „žalosno", „bol" i „rana".

Đurić je još za vreme Drugog svetskog rata u solani zarađivao džeparac na berbama soli koje ni tada nisu prestajale, sem 1943. godine.

Po završetku rata, zaposlio se kao vozač - najpre autobusa, pa putničkog direktorskog mercedesa.

Nepogrešivo nabraja sve posleratne direktore i napominje da su prva dva završila u zatvoru - slobode ih je koštao „pogrešan" izbor strane prilikom donošenja Rezolucije Informbiroa.

„Bilo je ovde i stambenih zgrada, upravne zgrade, magazini za radnike.

Tu su dobijali čizme i lopate kad je berba soli", seća se Đurić početaka gde se radilo ručno.

Svedočio je rastu solane 80-tih godina 20. veka, podizanju njenog ugleda u celoj bivšoj Jugoslaviji.

„To je bio gigant u celoj Jugoslaviji, a meni su kao vozaču svuda bila otvorena vrata", priseća se svojih 720 hiljada kilometara pređenih u obilasku sličnih giganata od Slovenije do Crne Gore.

Danas retko prošeta po ispucaloj zemlji bazena solane.

Napominje da su ljudi najpre „kukali", ali su se onda snašli u životu Ulcinja bez solane.

Njegova želja, uprkos skepsi da će doživeti da se ostvari, jeste da vidi Ulcinjsku solanu kakva je nekad bila.

U punom sjaju, za čiji bi povratak mogle da budu zaslužne i ptice.

(BBC News, 05.11.2018)