Забранити или игнорисати: Како се Азија бори против „лажних вести“

Сви причају о лажним вестима.

Председник Трамп се на њих позива сваки пут кад види критички написан чланак, папа је осудио њихово постојање, владе се брину због њиховог утицаја и одржавају скупштинска заседања.

А сада је у Малезији донет закон којим се инкриминише њихово ширење, уз прописану казну затвора до шест година. Ипак, нико није дефинисао шта су оне заправо.

Појам је ушао у масовнију употребу током кампање пред председничке изборе у Сједињеним Америчким Државама 2016. године. Међутим, намерно лажирани новински чланци који су представљени као ваљано истражени постоје већ вековима.

Дефиниција дата у недавно донетом малезијском закону, с друге стране, далеко је свеобухватнија.

Законом је инкриминисано ширење „свих вести, информација, података и извештаја који су у потпуности или делимично нетачни, у виду прилога, видео или аудио записа или у било ком другом облику који је погодан за преношење речи или идеја&qуот;.

Групе за заштиту људских права одмах су истакле да се то може употребити против сваког ко погреши у извештавању или у објавама на друштвеним мрежама.

Додатно, најмање један члан владе већ је изјавио да ће се сматрати лажним вестима све информације чију тачност влада не потврди, у чланцима који су критички настројени према премијеру Наџибу Разаку, а нарочито у вези са чувеним скандалом 1МДБ, који се односи на наводну проневеру милијарди долара у државном инвестиционом фонду.

Имајући у виду да је нови закон донет по хитном поступку непосредно пред опште изборе на којима ће се вероватно водити тешка борба, постоје сумње да је прави циљ закона да уплаши критичаре власти.

Са друге стране, није ни јасно да ли у Малезији заправо постоји озбиљан проблем са лажним вестима.

Осврћући се на замерке изнете на нов закон, министар за комуникације и мултимедије Салех Саид Керуак истакао је пропусте страних медија у правилном навођењу понекад компликованих звања малезијских високо рангираних функционера. Иако је то можда иритантно, тешко да представља претњу државној безбедности.

У наставку чланка, министар је оштро искритиковао званичне медије који су објавили негативне текстове о премијеру Наџибу, а те текстове назвао је лажним вестима, у великој мери потрђујући сумње да је закон заправо усмерен против њих, а не против манипулација на друштвеним мрежама путем лажних Фејсбук налога и Твитер ботова.

„Боље спречити него лечити&qуот;

Поред Малезије, и у Сингапуру се дигла бука око лажних вести и одржана су скупштинска заседања која су трајала дуже од 50 сати.

Министар правде и унутрашњих послова К Шанмугам јавно је осудио директора политике Фејсбука због тога што у исказу датом пред британским парламентом раније ове године није у потпуности навео обим података које скупља компанија за анализе Кембриџ аналитика.

Академици који су учествовали на скупштинским заседањима говорили су о алармантним сценаријима у којима страни агенти шире дезинформације да би напали Сингапур, као и о хордама информатичара у суседној Малезији и у Сингапуру које су ангажовале друге земље ради подривања државне безбедности.

Пољска зауставила руске лажне вести

Малезија добија најстаријег премијера на свету

Сингапурски академици и званичници такође су искористили прилику да нападну политику слободног говора САД, односно „тржиште идеја&qуот; које је омогућило злоупотребу личних података на Фејсбуку, насупрот сингапурском приступу „боље спречити него лечити&qуот;, који подразумева строжу контролу друштва.

Међутим, стварни примери лажних вести током ове општедржавне расправе били су углавном банални: лажна фотографија урушеног крова у стамбеном насељу, због које су званичници непотребно одјурили на лице места, као и погрешан извештај о судару два воза лаке железнице.

Те вести сигурно су на неко време забринуле и изнервирале одређен број људи, али тешко да могу да онеспособе сингапурско друштво. Осим тога, у Сингапуру и у Малезији већ постоји довољно прописа на основу којих је могуће санкционисати лажне и провокативне коментаре и клевету.

Отровна бујица

Насупрот Малезији и Сингапуру, у држави у којој је негативан утицај дезинформација на друштвеним мрежама највећи нема гласних захтева за доношење закона о лажним вестима.

У Мјанмару такође постоје бројни строги закони са довољно обухватним одредбама да угуше свако извештавање које би се сматрало претњом држави или друштву. Новинари су веома често затварани на основу тих закона.

Међутим, ни такви прописи нису успели да спрече отровну бујицу говора мржње на друштвеним мрежама, која је допринела распиривању антимуслиманских тенденција.

Мјанмар је познат по томе што је за свега три године прешао пут од друштва у ком углавном не постоје ни старинске телефонске линије до друштва са преко 40 милиона корисничких налога мобилне телефоније.

Седамнаест милиона људи има налоге на Фејсбуку и већина Бурманаца се на тај начин информише и шаље поруке, као и у великом делу остатка Азије.

Већина људи не отвара имејл налоге. То се поклопило са престанком строге војне цензуре и са појављивањем исконског страха од мале муслиманске мањине код већинског будистичког становништва.

На Фејсбуку постоји мноштво карикатура и монтираних фотографија које приказују муслимане на злокобан и погрдан начин. Штавише, велики број објава о муслиманима потпуно је нетачан, са фотографијама које наводно представљају злочине муслимана против будиста, а заправо су из сасвим другог дела света.

Влада није учинила ништа да заустави ту реку дезинформација, чак се на моменте чинило као да их подржава.

Примера ради, на Фејсбук страници оружаних снага Мјанмара и даље се налази језива фотографија раскомаданих тела деце, која вуку наизглед муслимански мушкарци, као и коментар да су то тела будиста из Ракајна које су 1942. године убиле милитантне Рохинџе.

Фотографија је заправо из 1971. године, из рата за независност у Бангладешу.

Фејсбук: у трци са Русијом

Зашто је Индонезија на мети Исламске државе

У септембру 2017. године влада је организовала обилазак државе Ракајн за новинаре, међу којима сам био и ја. Том приликом смо добили фотографије које наводно приказују муслимане како пале сопствене куће, што је потврђивало изјаве званичника да је то узрок разарања Рохинџа села. Међутим, веома брзо смо утврдили да су подметачи пожара на фотографијама заправо били расељени индуси обучени као муслимани.

Упркос томе, портпарол владе поставио је једну од тих фотографија на свој Твитер налог и прогласио: „Истина је&qуот;, да би је накнадно уклонио. У једном селу у Ракајну ми је неко потпуно озбиљно рекао да су некада муслимани секли будисте и кували их у гулашу.

Овакве приче круже Мјанмаром и не доводе се у питање, што ствара бујицу страха и мржње која ућуткује сваког ко заговара више толеранције.

Специјални извештач Уједињених нација за Мјанмар, Јангхи Ли, која се и сама суочила са окрутним злостављањем на интернету због тога што се бавила људским правима у Ракајну, те јој је напослетку чак и забрањен улазак у Мјанмар, описала је Фејсбук у тој земљи као „звер&qуот;.

Фејсбук тврди да врло озбиљно схвата проблем говора мржње али до сада није спречио коришћење свог веб сајта за подстрекавање сукоба између различитих група.

Друштвене мреже мењају правила игре

Филипини представљају још једну државу у којој друштвене мреже имају значајан и далекосежан утицај. Критичари председника Дутертеа оптужили су његове присталице за претварање Фејсбука и Твитера у „оружје&qуот; за деформисање јавног мњења и ућуткивање неистомишљеника.

Филипинци су међу најбројнијим корисницима Фејсбука у Азији. Више од једне трећине становника Филипина редовно посећује ту друштвену мрежу.

У складу са тим, у држави у којој је свет традиционалних медија одавно врло жив и такмичарски настројен, Фејсбук је постао полигон за политичке актере који знају како најбоље да га искористе и који би евентуално могао да промени правила игре.

Много пре избора 2016. године који су лансирали Родрига Дутертеа на место председника, као кандидата са статусом аутсајдера који се касно прикључио изборној трци, стручњаци за односе са јавношћу користили су интернет за промоцију производа и идеја путем такозваних „фабрика кликова&qуот;, у којима хиљаде слабо плаћених радника повећавају број кликова на одређеним веб сајтовима, а компаније јавно нуде стотине лажних налога на Фејсбуку и Твитеру као подршку онлајн профила њихових клијената.

Након што је у новембру 2015. године објавио кандидатуру на изборима, Дутерте је ангажовао стручњаке за друштвене мреже да направе стратегију којом се избегава уобичајена зависност кандидата од подршке мејнстрим новина и телевизијских канала.

Постигли су сјајан успех, надовезујући кампању на до тада неизражену жељу многих Филипинаца за променом.

Истраживачи су, пак, открили могућу употребу ботова и лажних Фејсбук налога за јачање подршке Дутертеу, што је председников тим негирао.

Интернет новине Раплер објавиле су о томе детаљан извештај у октобру 2016. године и тако изазвале бес Дутертеових присталица. Раплер сматра да је тај извештај довео до одлуке филипинске Комисије за хартије од вредности и берзу у јануару ове године да су нелегални власници Раплера страни инвеститори, што је првобитно изјавио председник Дутерте прошле годин

Раплер је такође истакао на који начин је могуће манипулисати Фејсбуковим алгоритмима како би се обезбедило да одређен садржај преовладава у њузфидовима корисника.

Невезано за наводе о манипулацији друштвених мрежа, присталице председника Дутертеа свакако су успеле да користе Фејсбук и друге веб сајтове за вођење вербалног рата против његових критичара, као и свих који објаве неповољне текстове.

Ово сам и лично доживео у септембру 2016. године након што је ББЦ објавио чланак о Дутертеовој кампањи против дилера и корисника дроге, која је резултирала хиљадама полицијских и вансудских погубљења.

На својој Фејсбук страници сам примио реку непријатељских порука и неколико претњи смрћу, а страница ББЦ-ја за приговоре била је преплављена скоро идентичним примедбама на „погрешно извештавање пуно предрасуда&qуот;. Марија Реса, извршни директор и оснивач Раплера, у једном тренутку је на сваких сат времена добијала 90 порука мржње.

Овакво милитантно понашање делимично је усклађено с начином на који Дутерте обавља функцију председника, више као да води егзистенцијалну борбу за спас државе него само врши још једну управну власт.

Дутерте описује своју мисију емотивним и ратоборним језиком, отворено претећи смрћу онима који му се супротставе, уклључујући новинаре, а са друге стране наговештава да би и њега самог могли да убију неименовани непријатељи.

Након што је успео да убеди све који су гласали за њега да потпуно самостално може да избави Филипине од разних бољки које их муче, Дутерте је, као и Трамп у САД, такође унео међу своје присталице дубоко неповерење према традиционалним мејнстрим изворима вести, као према медијима које контролишу моћне стране интересне групе са главним циљем да осигурају његов неуспех као председника - „преститутке&qуот;, како их многи називају (комбинација енглеских речи за штампу (прес) и проститутку).

Политичка клима нигде није била толико подељена као у Мјанмару и Филипинама.

Упркос томе, на заседањима филипинског Сената донет је закључак да је посебан закон против лажних вести непотребан, а потенцијално и контрапродуктиван.

Клариса Дејвид, професор масовних комуникација на Филипинском универзитету, дала је исказ у Сенату о опасностима везаним за информациону климу коју је назвала „загађеном&qуот;, у којој више нико није сигуран шта је стварно и поуздано, а шта лажно.

Ипак, упозорила је на то да треба избегавати једноставне дефиниције лажних вести, тврдећи да покушај да се оне забране није вредан цене коју ће слобода медија неизбежно платити.

Исти аргумент већ је безуспешно навођен у Малезији.

(ББЦ Невс, 05.25.2018)