Zabraniti ili ignorisati: Kako se Azija bori protiv „lažnih vesti“
Neke azijske zemlje napadaju ono što smatraju lažnim vestima, dok većina ne preduzima ništa.
Svi pričaju o lažnim vestima.
Predsednik Tramp se na njih poziva svaki put kad vidi kritički napisan članak, papa je osudio njihovo postojanje, vlade se brinu zbog njihovog uticaja i održavaju skupštinska zasedanja.
A sada je u Maleziji donet zakon kojim se inkriminiše njihovo širenje, uz propisanu kaznu zatvora do šest godina. Ipak, niko nije definisao šta su one zapravo.
Pojam je ušao u masovniju upotrebu tokom kampanje pred predsedničke izbore u Sjedinjenim Američkim Državama 2016. godine. Međutim, namerno lažirani novinski članci koji su predstavljeni kao valjano istraženi postoje već vekovima.
Definicija data u nedavno donetom malezijskom zakonu, s druge strane, daleko je sveobuhvatnija.
Zakonom je inkriminisano širenje „svih vesti, informacija, podataka i izveštaja koji su u potpunosti ili delimično netačni, u vidu priloga, video ili audio zapisa ili u bilo kom drugom obliku koji je pogodan za prenošenje reči ili ideja".
Grupe za zaštitu ljudskih prava odmah su istakle da se to može upotrebiti protiv svakog ko pogreši u izveštavanju ili u objavama na društvenim mrežama.
Dodatno, najmanje jedan član vlade već je izjavio da će se smatrati lažnim vestima sve informacije čiju tačnost vlada ne potvrdi, u člancima koji su kritički nastrojeni prema premijeru Nadžibu Razaku, a naročito u vezi sa čuvenim skandalom 1MDB, koji se odnosi na navodnu proneveru milijardi dolara u državnom investicionom fondu.
Imajući u vidu da je novi zakon donet po hitnom postupku neposredno pred opšte izbore na kojima će se verovatno voditi teška borba, postoje sumnje da je pravi cilj zakona da uplaši kritičare vlasti.
Sa druge strane, nije ni jasno da li u Maleziji zapravo postoji ozbiljan problem sa lažnim vestima.
Osvrćući se na zamerke iznete na nov zakon, ministar za komunikacije i multimedije Saleh Said Keruak istakao je propuste stranih medija u pravilnom navođenju ponekad komplikovanih zvanja malezijskih visoko rangiranih funkcionera. Iako je to možda iritantno, teško da predstavlja pretnju državnoj bezbednosti.
U nastavku članka, ministar je oštro iskritikovao zvanične medije koji su objavili negativne tekstove o premijeru Nadžibu, a te tekstove nazvao je lažnim vestima, u velikoj meri potrđujući sumnje da je zakon zapravo usmeren protiv njih, a ne protiv manipulacija na društvenim mrežama putem lažnih Fejsbuk naloga i Tviter botova.
„Bolje sprečiti nego lečiti"
Pored Malezije, i u Singapuru se digla buka oko lažnih vesti i održana su skupštinska zasedanja koja su trajala duže od 50 sati.
Ministar pravde i unutrašnjih poslova K Šanmugam javno je osudio direktora politike Fejsbuka zbog toga što u iskazu datom pred britanskim parlamentom ranije ove godine nije u potpunosti naveo obim podataka koje skuplja kompanija za analize Kembridž analitika.
Akademici koji su učestvovali na skupštinskim zasedanjima govorili su o alarmantnim scenarijima u kojima strani agenti šire dezinformacije da bi napali Singapur, kao i o hordama informatičara u susednoj Maleziji i u Singapuru koje su angažovale druge zemlje radi podrivanja državne bezbednosti.
Poljska zaustavila ruske lažne vesti
Malezija dobija najstarijeg premijera na svetu
Singapurski akademici i zvaničnici takođe su iskoristili priliku da napadnu politiku slobodnog govora SAD, odnosno „tržište ideja" koje je omogućilo zloupotrebu ličnih podataka na Fejsbuku, nasuprot singapurskom pristupu „bolje sprečiti nego lečiti", koji podrazumeva strožu kontrolu društva.
Međutim, stvarni primeri lažnih vesti tokom ove opštedržavne rasprave bili su uglavnom banalni: lažna fotografija urušenog krova u stambenom naselju, zbog koje su zvaničnici nepotrebno odjurili na lice mesta, kao i pogrešan izveštaj o sudaru dva voza lake železnice.
Te vesti sigurno su na neko vreme zabrinule i iznervirale određen broj ljudi, ali teško da mogu da onesposobe singapursko društvo. Osim toga, u Singapuru i u Maleziji već postoji dovoljno propisa na osnovu kojih je moguće sankcionisati lažne i provokativne komentare i klevetu.
Otrovna bujica
Nasuprot Maleziji i Singapuru, u državi u kojoj je negativan uticaj dezinformacija na društvenim mrežama najveći nema glasnih zahteva za donošenje zakona o lažnim vestima.
U Mjanmaru takođe postoje brojni strogi zakoni sa dovoljno obuhvatnim odredbama da uguše svako izveštavanje koje bi se smatralo pretnjom državi ili društvu. Novinari su veoma često zatvarani na osnovu tih zakona.
Međutim, ni takvi propisi nisu uspeli da spreče otrovnu bujicu govora mržnje na društvenim mrežama, koja je doprinela raspirivanju antimuslimanskih tendencija.
Mjanmar je poznat po tome što je za svega tri godine prešao put od društva u kom uglavnom ne postoje ni starinske telefonske linije do društva sa preko 40 miliona korisničkih naloga mobilne telefonije.
Sedamnaest miliona ljudi ima naloge na Fejsbuku i većina Burmanaca se na taj način informiše i šalje poruke, kao i u velikom delu ostatka Azije.
Većina ljudi ne otvara imejl naloge. To se poklopilo sa prestankom stroge vojne cenzure i sa pojavljivanjem iskonskog straha od male muslimanske manjine kod većinskog budističkog stanovništva.
Na Fejsbuku postoji mnoštvo karikatura i montiranih fotografija koje prikazuju muslimane na zlokoban i pogrdan način. Štaviše, veliki broj objava o muslimanima potpuno je netačan, sa fotografijama koje navodno predstavljaju zločine muslimana protiv budista, a zapravo su iz sasvim drugog dela sveta.
Vlada nije učinila ništa da zaustavi tu reku dezinformacija, čak se na momente činilo kao da ih podržava.
Primera radi, na Fejsbuk stranici oružanih snaga Mjanmara i dalje se nalazi jeziva fotografija raskomadanih tela dece, koja vuku naizgled muslimanski muškarci, kao i komentar da su to tela budista iz Rakajna koje su 1942. godine ubile militantne Rohindže.
Fotografija je zapravo iz 1971. godine, iz rata za nezavisnost u Bangladešu.
Zašto je Indonezija na meti Islamske države
U septembru 2017. godine vlada je organizovala obilazak države Rakajn za novinare, među kojima sam bio i ja. Tom prilikom smo dobili fotografije koje navodno prikazuju muslimane kako pale sopstvene kuće, što je potvrđivalo izjave zvaničnika da je to uzrok razaranja Rohindža sela. Međutim, veoma brzo smo utvrdili da su podmetači požara na fotografijama zapravo bili raseljeni indusi obučeni kao muslimani.
Uprkos tome, portparol vlade postavio je jednu od tih fotografija na svoj Tviter nalog i proglasio: „Istina je", da bi je naknadno uklonio. U jednom selu u Rakajnu mi je neko potpuno ozbiljno rekao da su nekada muslimani sekli budiste i kuvali ih u gulašu.
Ovakve priče kruže Mjanmarom i ne dovode se u pitanje, što stvara bujicu straha i mržnje koja ućutkuje svakog ko zagovara više tolerancije.
Specijalni izveštač Ujedinjenih nacija za Mjanmar, Janghi Li, koja se i sama suočila sa okrutnim zlostavljanjem na internetu zbog toga što se bavila ljudskim pravima u Rakajnu, te joj je naposletku čak i zabranjen ulazak u Mjanmar, opisala je Fejsbuk u toj zemlji kao „zver".
Fejsbuk tvrdi da vrlo ozbiljno shvata problem govora mržnje ali do sada nije sprečio korišćenje svog veb sajta za podstrekavanje sukoba između različitih grupa.
Društvene mreže menjaju pravila igre
Filipini predstavljaju još jednu državu u kojoj društvene mreže imaju značajan i dalekosežan uticaj. Kritičari predsednika Dutertea optužili su njegove pristalice za pretvaranje Fejsbuka i Tvitera u „oružje" za deformisanje javnog mnjenja i ućutkivanje neistomišljenika.
Filipinci su među najbrojnijim korisnicima Fejsbuka u Aziji. Više od jedne trećine stanovnika Filipina redovno posećuje tu društvenu mrežu.
U skladu sa tim, u državi u kojoj je svet tradicionalnih medija odavno vrlo živ i takmičarski nastrojen, Fejsbuk je postao poligon za političke aktere koji znaju kako najbolje da ga iskoriste i koji bi eventualno mogao da promeni pravila igre.
Mnogo pre izbora 2016. godine koji su lansirali Rodriga Dutertea na mesto predsednika, kao kandidata sa statusom autsajdera koji se kasno priključio izbornoj trci, stručnjaci za odnose sa javnošću koristili su internet za promociju proizvoda i ideja putem takozvanih „fabrika klikova", u kojima hiljade slabo plaćenih radnika povećavaju broj klikova na određenim veb sajtovima, a kompanije javno nude stotine lažnih naloga na Fejsbuku i Tviteru kao podršku onlajn profila njihovih klijenata.
Nakon što je u novembru 2015. godine objavio kandidaturu na izborima, Duterte je angažovao stručnjake za društvene mreže da naprave strategiju kojom se izbegava uobičajena zavisnost kandidata od podrške mejnstrim novina i televizijskih kanala.
Postigli su sjajan uspeh, nadovezujući kampanju na do tada neizraženu želju mnogih Filipinaca za promenom.
Istraživači su, pak, otkrili moguću upotrebu botova i lažnih Fejsbuk naloga za jačanje podrške Duterteu, što je predsednikov tim negirao.
Internet novine Rapler objavile su o tome detaljan izveštaj u oktobru 2016. godine i tako izazvale bes Duterteovih pristalica. Rapler smatra da je taj izveštaj doveo do odluke filipinske Komisije za hartije od vrednosti i berzu u januaru ove godine da su nelegalni vlasnici Raplera strani investitori, što je prvobitno izjavio predsednik Duterte prošle godin
Rapler je takođe istakao na koji način je moguće manipulisati Fejsbukovim algoritmima kako bi se obezbedilo da određen sadržaj preovladava u njuzfidovima korisnika.
Nevezano za navode o manipulaciji društvenih mreža, pristalice predsednika Dutertea svakako su uspele da koriste Fejsbuk i druge veb sajtove za vođenje verbalnog rata protiv njegovih kritičara, kao i svih koji objave nepovoljne tekstove.
Ovo sam i lično doživeo u septembru 2016. godine nakon što je BBC objavio članak o Duterteovoj kampanji protiv dilera i korisnika droge, koja je rezultirala hiljadama policijskih i vansudskih pogubljenja.
Na svojoj Fejsbuk stranici sam primio reku neprijateljskih poruka i nekoliko pretnji smrću, a stranica BBC-ja za prigovore bila je preplavljena skoro identičnim primedbama na „pogrešno izveštavanje puno predrasuda". Marija Resa, izvršni direktor i osnivač Raplera, u jednom trenutku je na svakih sat vremena dobijala 90 poruka mržnje.
Ovakvo militantno ponašanje delimično je usklađeno s načinom na koji Duterte obavlja funkciju predsednika, više kao da vodi egzistencijalnu borbu za spas države nego samo vrši još jednu upravnu vlast.
Duterte opisuje svoju misiju emotivnim i ratobornim jezikom, otvoreno preteći smrću onima koji mu se suprotstave, uklljučujući novinare, a sa druge strane nagoveštava da bi i njega samog mogli da ubiju neimenovani neprijatelji.
Nakon što je uspeo da ubedi sve koji su glasali za njega da potpuno samostalno može da izbavi Filipine od raznih boljki koje ih muče, Duterte je, kao i Tramp u SAD, takođe uneo među svoje pristalice duboko nepoverenje prema tradicionalnim mejnstrim izvorima vesti, kao prema medijima koje kontrolišu moćne strane interesne grupe sa glavnim ciljem da osiguraju njegov neuspeh kao predsednika - „prestitutke", kako ih mnogi nazivaju (kombinacija engleskih reči za štampu (pres) i prostitutku).
Politička klima nigde nije bila toliko podeljena kao u Mjanmaru i Filipinama.
Uprkos tome, na zasedanjima filipinskog Senata donet je zaključak da je poseban zakon protiv lažnih vesti nepotreban, a potencijalno i kontraproduktivan.
Klarisa Dejvid, profesor masovnih komunikacija na Filipinskom univerzitetu, dala je iskaz u Senatu o opasnostima vezanim za informacionu klimu koju je nazvala „zagađenom", u kojoj više niko nije siguran šta je stvarno i pouzdano, a šta lažno.
Ipak, upozorila je na to da treba izbegavati jednostavne definicije lažnih vesti, tvrdeći da pokušaj da se one zabrane nije vredan cene koju će sloboda medija neizbežno platiti.
Isti argument već je bezuspešno navođen u Maleziji.
(BBC News, 05.25.2018)
