Бијег из Сребренице очима дјетета

Управо испред моје зграде многи су људи посљедњи пут видјели једни друге. Колона способних мушкараца (цивила) се одвајала од града баш путем испред моје зграде који је водио ка селима и шуми. Стање је било више него хаотично. Дошао је отац и скоро кроз плач рекао: “Ја не знам шта ћу”. Видио је могућност да се прикључи огромном броју мушкараца, али чини се да му је у том моменту била потребна подршка породице. Моја сестра је била најгласнија