Ни гласа, ни даха, ни труни свјетла

Да, стајао сам над њим, са свијећом у руци, док је спавао најчвршћим сном, који је дат само младима, и глупацима, и узалуд тражио њежност у себи. Свјетло је скакало по избочинама његова лица, кошћата прса су дисала спокојно, јака уста, слична мојима, смијешила су се нечему што је оставио, још нераздвојен. Мислио сам: замијениће ме на овом мјесту, и у животу, моја кост, можда, ја некадашњи: живљење се наставља. Али се у мени ништа није