"Turci nisu prepoznali Karađorđa, sumnjičavo su vrteli glavom. Na pregovore je došao slabije odeven od svojih starešina"

Postojala je još jedna vrsta straha – strah od Karađorđa. Od njega su strahovali i Turci i Srbi. Turkinje su plašile svoju decu njegovim imenom („evo Crnog Đorđa“), a ni vezirima nije bilo svejedno gde će se, kad i kako tući s njegovim borcima. Posle čuvene bitke na Loznici (1810), memoaristi su zapisali da je vožd svako jutro obilazio ranjenike. Bosanski vezir, pre nego što se uputio u Travnik, poslao je Karađorđu jedno izaslanstvo, koje je