Велики екрани, браћа и богови
РТС 02.12.2018
Сиже сваке сторије, без обзира на то да ли је предвиђена да остане „на папиру” или да се екранизује, заснива се на егзистенцији и судбини. Ако нема судбине извезене у времену и простору, нема могућности идентификације. Уметник је одувек могао да се, у свом окружењу, на много начина инспирише темама које би обрађивао. А човек може да буде потресен само ако драмско дело донесе искрену и снажну судбину.
Међутим, са потенцијално сјајних комедија и драма које се не баве мрачним, дефетистичким темама, или које нису досетке и вицеви са наснимљеним церекањем и аплаузима, ауторе одвлаче продуценти и разни „фондови" којима је циљ да нам мозак негде преусмере не би ли га лакше (еуфемистички исказано) опслуживали. Тако долазимо до парадокса да сјајне теме из наше свакодневице остају неиспричане, јер са њима „фондови" просто немају могућност продора
