Пиргин лептир и биво
Данас 14.12.2018 | Пише: Златко Паковић
„Велики се то ђаво,/ као црни биво у срдцу гнезди./ Ево сам то видим/ да неки други завичај злочест,/ у моме телу војује/ супроћ мога умља./ И који је тај други,/ поснажнији закон/ од божија закона?/ Јест и врло поснажнија/ човечја жеља и зла ћуд,/ којано нит се кога боја боји,/ ни мора, ни друге болести/ и зле несреће,/ ни саме вечне муке.“
Речи ове песме Гаврила Стефановића Венцловића, овог језика скоро триста година старог, вероватно је да бих кад-тад прочитао, али да их од своје петнаесте године носим у свом срцу, као његову ритмику, и знам наизуст, дугујем Бранку Пиргићу Пирги. Био сам ученик првог разреда средње школе, Техничке школе у Ваљеву, у којој је тада Бранко Пиргић предавао српскохрватски језик и књижевност. Није био мој професор, али сам ја био члан његове
