Има сеоба, смрти нема

Ноћни додир испод коже „Буђење“ Изашао сам из библиотеке. Волим их: то су тихи, давни гробови, притајени кораци душа, давнина која је за собом застрла завјесу и живи сама за себе. Каткад волим књиге више од људи. Људи се препиру, књиге приповиједају. А давнина је лијепа. Тиха је попут оног прозирног озрачја испред музеја. Сунце стоички мирно сија посвуд живе, живахне ријечи се прелијевају, блистају; ту нешто живи свој тихи, покопани живот.