Како ће изгледати глобална улога Велике Британије после Брегзита

Како британски политичари и креатори политике виде спољну политику кад земља једном напусти Европску унију?

Три године Брегзит црпи интелектуалну животну снагу из Вајтхола и Вестминстера, остављајући мало времена и простора за размишљање о будућности.

А опет се сада, како се приближавамо 29. марту, заказаном датуму одласка, јављају знаци да неки креатори политике успевају да скрену поглед с актуелних преговора и покушавају мало да загледају шта се налази иза хоризонта.

Ово се посебно односи на спољну политику.

Једна од великих иронија Брегзита је да се питање британског односа према спољном свету посматра преуско, кроз призму британске унутрашње политике.

Расправа у Вестминстеру углавном се бавила тачкама идеолошке разлике по питању бекстопа, црвених линија и унутрашњих подела у странкама.

А опет став који су многи гласачи изразили према Брегзиту често су одређивала много шира питања: њихов доживљај британске улоге у свету, њихова реакција на предности и мане глобализације, и да, њихов став према броју странаца у Великој Британији.

Неки посланици сада полако почињу да посвећују пажњу управо овим питањима. Али пре него што се запитамо коју улогу би Велика Британија требало да игра у свету после Брегзита, можда би прво требало да се запитамо шта мислимо да би Британија требало да буде код куће.

• Брегзит: Све што морате да знате
• Брегзит „чудовиште” упозорава да сат откуцава
• Краљица позвала грађане да нађу „заједнички језик“
• Туск: Посебно место у паклу свима који су за Брегзит без плана

Последњих дана, министарка спољних послова лабуристичке владе у сенци Емили Торнбери одржала је говор пред експертском групом Институт за владу.

Она је изложила властите планове за ребаланс британске спољне политике под будућом лабуристичком владом, која би радила више на промоцији британских вредности, а не само њених комерцијалних интереса.

Више пажње посветиће се људским правима и контроли владиног режима извоза оружја.

Она је свој приступ спољној политици упоредила са „етичком димензијом&qуот; за коју се залагао бивши лабуристички министар спољних послова Робин Кук, „али са мало више реализма&qуот;.

Свега неколико дана касније, Боб Сили, конзервативни посланик за Острво Вајт и члан Одбора за спољну политику, објавио је властити план од 40 страна за будуће место Велике Британије у свету.

Његова идеја је да Британија постане заговорник слободе: слободе у трговини, слободе од тираније и слободе мисли.

И тако он жели да Велика Британија реформише Светску трговинску организацију како би се она позабавила протекционизмом, да промовише људска права и бори се против савременог ропства, и да се бори против ауторитаризма тако што ће појачати рад ББЦ-јевог Светског сервиса.

Да би се све то координисало, Сили је предложио да се одељења за међународни развој и међународну трговину припоје назад Форин Офису. Он жели и да се прописи који ограничавају британски буџет за помоћ мало олабаве.

Министар спољних послова Џереми Хант углавном је усредсређен на Брегзит, али је освојио неке дипломатске поене заузевши тврђи став према положају муслиманског народа Рохинџа у Мјанмару, познатом и као Бурма, и затварању двојног држављанина Британије и Ирана Назанина Загарија Тедклифа у Ирану.

Он се више усредсређује и на одбрану медијских слобода и заштиту хришћана од прогона. Али Хантова велика идеја је да би Британија могла да постане оно што он зове „невидљивим ланцем&qуот; који повезује све демократије света.

Велика Британија, нада се он, могла би да се постави као бранилац слободе, владавине права и грађанских и политичких слобода насупрот све озбиљније претње ауторитарних режима.

О многим тим идејама вреди поразмислити.

А опет, кад се узму све на гомили, оне као да на неки начин илуструју одсуство размишљања о спољној политици откако је Велика Британија гласала да напусти Европску унију у јуну 2016. године.

Једно је залагати се за демократију и вредности, а нешто сасвим друго појаснити шта би то требало да значи у пракси.

Узмите на пример говор министарке Торнбери. Током сесије питања и одговора која је уследила, питао сам је да ли мисли да је Кина претња или прилика, и да ли Велика Британија треба да забрани кинеског технолошког гиганта Хуавеј?

Ово је био њен одговор: „Што се тиче Кине, мој искрени одговор вам је да не знам. Дакле, нећу седети овде и замајавати вас да знам, Џејмсе.&qуот;

Дакле, кад је у питању велика дилема пред којом се нашао читав западни свет, размишљање лабуриста је, рецимо то овако, нешто на чему се у најбољем случају још ради.

Нејасан концепт

Силијев памфлет има одлике дубине. Али он је усредсређен на институционалну промену: спајање одељења у Вајтхолу, оснивање одбора за стратегију, ревизије трошења, и тако даље.

Било је много више питања него одговора кад је дошло до молбе да се дефинише какву ће тачно политику ове нове структуре заступати.

А што се тиче велике идеје министра спољних послова о „невидљивом ланцу&qуот; демократије, та идеја је проблематична већ у самом њеном називу.

Невидљива политика је, у најмању руку, нејасан концепт, а ланци можда нису баш сјајан симбол за бившу колонијалну силу која покушава да нађе место у свету.

Уз то, његови предлози бавили су се институционалном променом: траже више британских дипломата, реформу Уједињених нација, и тако даље.

И ту има неких великих рупа.

Деценијама је наша спољна политика представљала Велику Британију као мост између Европске уније и Сједињених Америчких Држава. Али врло мало анализа јасно ставља до знања шта би требало у будућности да буде однос Британије према Европи и Америци. Мало се размишља на тему демографске експлозије која се дешава у Африци.

Али кључно је, чини се, да превише оваквог размишљања игнорише првобитна начела.

Пре него што одлучимо шта је место Велике Британије у свету, можда бисмо морали прво да одржимо расправу о томе шта би сама Британија требало да буде у 21. веку. Какву политику уопште желимо да заступамо?

Премијер и државник из 19. века Вилијам Гледстон рекао је да је његово прво начело спољне политике „добра влада код куће&qуот;.

И био је у праву: земље са снажним осећањем националног идентитета, здравом економијом и стабилним политичким лидерством са јасним планом обично имају добру спољну политику. У садашњем тренутку, нисам баш сигуран да је Велика Британија сасвим дорасла том идеалу.

Дакле, пре него што почнемо да говоримо о реформи Вајтхола, о повећавању нашег буџета за помоћ, већој потрошњи на одбрану, реформи Комонвелта, копирању Сингапура или Јапана, или било којој другој идеји, можда прво треба да одлучимо како себе видимо као нацију.

Можда и дипломатија, а не само васпитање, долази из куће?

(ББЦ Невс, 02.26.2019)