Неки јапански пензионери желе да иду у затвор - тамо имају имају храну и нису усамљени

Јапан се тренутно налази на удару таласа криминала старијих суграђана - стопа злочина које чине људи старији од 65 година последњих 20 година у сталном је порасту. Новинар ББЦ-ја Ед Батлер запитао се зашто.

У свратишту у Хирошими - за криминалце који се пуштају из затвора назад у друштво, 69-годишњи Тошио Таката каже ми да је закон прекршио зато што је сиромашан. Желео је негде да живи без икаквих трошкова, па чак и ако је то иза решетака.

„Достигао сам године за пензију и тада схватио да сам остао без новца. Зато ми је на памет пало - можда бих могао да живим без икаквих животних трошкова кад бих живео у затвору&qуот;, каже он.

„И тако сам узео бицикл, одвезао се у полицијску станицу и човеку тамо рекао: 'Видите, украо сам ово.'&qуот;

План је функционисао. Био је то Тошиов први прекршај, почињен када је имао 62 године, али јапански судови озбиљно третирају ситну крађу, тако да му је то било довољно да га осуде на затворску казну у трајању од годину дана.

Низак, мршав и са склоношћу ка кикотању, Тошио уопште не личи на окорелог криминалца, а камоли на некога ко би претио женама ножем. Али кад су га пустили са одслужења прве казне, он је учинио управо то.

„Отишао сам у парк и запретио им. Нисам желео да им наудим. Само сам им показао нож у нади да ће нека од њих позвати полицију. Једна јесте.&qуот;

Тошио је свеукупно у затвору провео половину од следећих осам година.

Питам га да ли му се допада у затвору, а он ми истиче још једну финансијску добит - и даље му се исплаћује пензија иако је иза решетака.

„Није да ми се свиђа, али тамо могу да живим бесплатно&qуот;, каже он. „А кад изађем, уштедео сам неки новац. Зато није толико болно.&qуот;

Тошио случај представља упечатљив тренд у јапанском подземљу. У друштву у ком се закон изузетно поштује, све већу стопу злочина чине особе старије од 65 година. На ову старосну групу је 1997. године „одлазила&qуот; свака двадесета пресуда, али 20 година касније та цифра је порасла на скоро сваку пету - што је стопа која далеко надмашује раст старијих од 65 година као дела популације (иако данас чине више од четвртине укупног становништва).

И као и Тошио, многи од ових који крше закон су повратници. Од 2.500 старијих особа од 65 година осуђених 2016. године, више од трећине већ су добили пет или више пресуда.

Други пример је Кеико (није јој право име). Има седамдесет година, ситна и уредно обучена, и она ми каже да јој је сиромаштво дошло главе.

„Нисам се слагала са мужем. Нисам имала где да живим и где да останем. И тако ми је то постао једини избор: да крадем&qуот;, каже она. „Чак и жене у осамдесетим које не могу правилно да ходају чине злочине. То је зато што не могу да обезбеде себи храну, новац.&qуот;

Разговарали смо пре неколико месеци у хостелу за бивше преступнике. У међувремену ми је речено да је поново ухапшена и тренутно служи још једну казну за крађу у самопослузи.

Крађа, углавном по самопослугама, убедљиво је најраспрострањенији злочин међу старијим преступницима. Углавном краду храну вредну мање од 3.000 јена (24 евра) из радње коју редовно посећују.

Мајкл Њумен, аустралијски демограф који у Токију води истраживачку кућу Кастом продактс рисерч груп истиче да је у Јапану веома тешко живети од „бедне&qуот; основне државне пензије.

У студији објављеној 2016. године он је израчунао да само трошкови станарине, хране и здравства корисника оставља у дуговима уколико нема неки други извор прихода са стране - а ту се не рачунају трошкови грејања и облачења. У прошлости је био обичај да се деца старају о родитељима, али у провинцији је одсуство економских прилика натерало многе младе људе да се одселе, оставивши родитеље да се старају сами о себи.

„Пензионери не желе да буду на терету деци и сматрају да, ако не могу да опстану од државне пензије ,онда је практично једини начин да не буду ником на терету да отпреме сами себе у затвор&qуот;, каже он.

Повратнички преступ је начин да се „врате у затвор&qуот;, где добијају три пуна оброка дневно и не плаћају рачуне, каже он.

„То је као да сте избачени из друштва, па ви нађете начин да се у њега вратите.&qуот;

Њумен истиче да је и самоубиство постало све чешћа појава међу старијима - још један начин да испуне оно што сматрају као „дужност да се склоне с пута&qуот;.

Директор рехабилитационог центра „Са Хирошимом&qуот;, у ком сам упознао Тошија Такату, такође сматра да су промене у јапанским породицама довеле до таласа злочина старијих, али он пре истиче психолошке последице него финансијске.

„Кад се све сабере и одузме, променили су се односи међу људима. Људи су постали изолованији. Они у овом друштву не проналазе место за себе. Они не успевају да изађу на крај са властитом усамљеношћу&qуот;, каже Каничи Јамада, 85-годишњак који је као дете извучен из рушевина свог дома кад је атомска бомба бачена на Хирошиму.

„Међу старијима починиоцима велики број њих је доживео неку прекретницу у средњим годинама. Имали су неки окидач. Изгубили су жену или децу и просто не могу да се изборе са тим... Људи обично не чине злочине ако имају некога да се стара о њима и пружи им подршку.&qуот;

Тошиова прича о томе како је био приморан на злочин због сиромаштва само је „изговор&qуот;, тврди Каничи Јамада. Срж проблема је у његовој усамљености. И један фактор који га можда нагони да понови прекршај, претпоставља он, јесте потенцијално друштво у затвору.

Истина је да је Тошио сам на овом свету. Родитељи су му покојни, а изгубио је контакт са двојицом старије браће, који више не говоре с њим. Изгубио је контакт и са две бивше жене, од којих се развео, као и са троје деце.

Питам га да ли мисли да би све испало другачије по њега да је имао жену и породицу. Он каже да би.

„Да су били ту да ми пруже подршку, не бих ово урадио&qуот;, каже он.

Мајкл Њумен био је сведок када је јапанска влада проширила затворске капацитете и ангажовала додатне женске чуваре (број старијих преступница расте посебно убрзано, мада са ниске основице). Такође је запазио нагли скок у трошковима лечења људи у затворима.

Дошло је и до других промена, у шта сам се лично уверио у затвору у Фучуу, надомак Токија, где је сада скоро трећина затвореника старија од 60 година.

Много се маршира у јапанским затворима - маршира и виче. Али чини се да је овде сада теже спровести војничку дисциплину. Видим пар седокосих затвореника на зачељу једног вода како се мучи да одржи корак с осталима. Један носи штаке.

„Морали смо да унапредимо установу овде&qуот;, каже ми Масатсугу Јазава, шеф образовне секције затвора. „Уградили смо ограде на степеништима са држачима за руке, специјалне тоалете. Држимо часове старијим преступницима.&qуот;

Води ме да присуствујем једном од њих. Почиње са караоке верзијом популарне песме Тхе Реасон И вас Борн, која говори о смислу живота. Затвореници се подстичу да се прикључе песми. Неки делују посебно дирнути свим тим.

„Певамо да бисмо им показали да је прави живот изван решетака, да се тамо крије срећа&qуот;, каже Јазава. „Али они и даље мисле да је живот у затвору бољи и многи од њих се враћају.&qуот;

Мајкл Њумен тврди да би било много боље - и много јефтиније - старати се о старијима без трошкова судских процеса и боравка у затвору.

„Само смо израдили модел изградње индустријског комплекса пензионерског села, где би се људи одрекли половине пензије, али би добијали бесплатну храну, смештај и здравствене услуге, и тако даље, певали караоке или играли гејтбол са осталим станарима и имали релативну количину слободе. Коштало би много мање од онога што влада тренутно троши на њих&qуот;, каже он.

Али он истиче и да је склоност јапанских судова да изричу затворске казне за ситну крађу „помало бизарна, јер казна не одговара тежини злочина&qуот;.

• Холанђанин на суду тражи да се подмлади за 20 година

„Крађа сендвича у вредности од 200 јена (1,6 евра) може да доведе до пореских трошкова у вредности од 8,4 милиона јена (67.000 евра) за двогодишњу затворску казну&qуот;, пише он у годишњем извештају за 2016. годину.

То можда јесте хипотетички пример, али лично сам упознао једну постарију затворску птицу чије је искуство готово идентично. Изречена му је двогодишња затворска казна за тек други прекршај: крађу тегле папричица у вредности од 2,85 евра.

А чуо сам од Морија Мочизукија, који води обезбеђење за око 3.000 малопродајних објеката у Јапану, да су судови, ако ништа друго, све строжи према крадљивцима из самопослуга.

„Чак и ако су украли само једну векну хлеба&qуот;, каже Масајуки Шо из Затворске службе Јапана, „на суду се доноси одлука да они треба да иду у затвор, стога морамо да их научимо лекцији: како да живе у друштву а да не чине никакав злочин.&qуот;

(ББЦ Невс, 03.02.2019)