У земљи где ништа није трајно
Данас 11.03.2019 | Пише: Чарлс Симић
После читаве вечности на зубарској столици, одлазим из ординације. Јунско је вече. Шетам по мом крају Београда, улицама с дрворедима мрачних шапутавих стабала.
Улице су слабо осветљене, али по њима још има људи. Збијају се једни уз друге као љубавници. Пада ми на памет да је то најсрећнији дан у мом животу. Велика гомила поздравља диктатора: осмехнута од ува до ува, деца му дају цвеће. Колико пута сам то већ видео? И увек иста девојчица што га поздравља љупким наклоном! Ево, опет је ту, окружена високим чизмама званичника и паром чврсто везаних полицијских паса. Монструм је милује по глави и
