U zemlji gde ništa nije trajno
Danas 11.03.2019 | Piše: Čarls Simić
Posle čitave večnosti na zubarskoj stolici, odlazim iz ordinacije. Junsko je veče. Šetam po mom kraju Beograda, ulicama s drvoredima mračnih šaputavih stabala.
Ulice su slabo osvetljene, ali po njima još ima ljudi. Zbijaju se jedni uz druge kao ljubavnici. Pada mi na pamet da je to najsrećniji dan u mom životu. Velika gomila pozdravlja diktatora: osmehnuta od uva do uva, deca mu daju cveće. Koliko puta sam to već video? I uvek ista devojčica što ga pozdravlja ljupkim naklonom! Evo, opet je tu, okružena visokim čizmama zvaničnika i parom čvrsto vezanih policijskih pasa. Monstrum je miluje po glavi i
