Како нам страхови од којих смо саздани не дају да нормално живимо
Луфтика 03.04.2019 | Редакција
Ево, рецимо јутрос сам пошла да возим дете на преглед.
Њега ће да прегледају, па му облачим чист веш, сву гардеробу која мириши на омекшивач, јер не до бог да неко тамо макар и помисли како сам траљава матер запуштеног детета. И ја облачим читаве гаће, јер, никад се не зна. Одрастала сам уз ту мантру да се из куће излази искључиво у непоцепаним гаћама. Вазда сам слушала како се, ето, може десити да ме можда баш сад удари ауто, дође по мене хитна, скупљају ме с асфалта, кад тамо подеране гаће.
