Љубомир Живков: О попустљивости
РТВ 04.05.2019 | РТВ
ФАРКАЖДИН - Колико сам уживао у прецизности језика - за некога се каже да је фандрокаш и тачно свако зна какво је то створење, а никад га нико није дефинисао – толико ме је радовала и крајња растегљивост значења у говору: неко седи у бирт са одабраним друштвом, рад је да пође, не би да испадне муфташ, а опет, цех ће бити приличан, па би му било млого да он сам плати, тај онда каже: „Не марим да платим...“, то значи и „пристајем и штавише нудим да се цео овај рачун, где су неки пили и више него ја,
„Деда, јел смем да узмем четир јексера из ове штаницле?!“ – „Шта ја марим...“ Значи: може! А бивало је и да језик стрпљиво чека док оно што ће бити именовано не буде добило недвосмислен облик, па ће се реч која буде на реду сама приљубити уз појам који још није да кажемо скуван, као што се свака од дванаест стално дежурних жица на гадулки одазове кад гудало произведе тон чија је она близнакиња: мом другу и куму Миладину, који је тад дете,
