Кад процветају трешње на Голанској висоравни
Политика 28.06.2019 | Алекса Благојевић
Морам још који пут отићи у Завичај и тамо и напунити батерије. Срести сва она преостала драга лица чије осмехе видим и са ових невероватних даљина. Обићи гробове, преживеле кафане и преименоване улице. Где да се вратим, када ми је егзистенција у рукама оних који су ме и отерали?
Чим процветају прве трешње на Голану, сваке године се сав „оспем” припремајући се за летњи одмор у Завичају. Као да је нека неизлечива алергија по среди. А све мање имам коме тамо отићи. Давно сам рекао својима овде да не праве никакав „циркус” по моме судњему дану, већ да ме без помпе, брже - боље кремирају у најближем крематорију (ако тога уопште има у овој земљи, још се нисам распитивао), а с пепелом да чине шта им је воља. Можда је најбоље, помишљао
