Запис о добром човјеку Узејиру Голошу
Ал Јазеера 28.06.2019
Водио је рањене на рехабилитације путевима куда се мало ко усуђивао.
Нисам плакао годинама од 12. децембра 1992. године, када је отац погинуо у опкољеном Сарајеву... Можда и цијела два десетљећа. И нема то везе с оним изрекама како мушкарци не плачу. Једноставно, срце је отврднуло и постало попут камена што куца у грудима. Ваљда зато осјећаје гурам јунацима својих књига. Да их некако избацим вани, а да то нисам ја. Да себи олакшам. И пуно година касније, када су се осјећаји почели враћати, на прсте једне руке бих могао
