Prekjuče za danas
Danas 30.09.2019 | Piše: Svetislav Basara
Čim nekud mrdnem iz otačastva – makar to bilo i do neke bivše bratske republike, makar i na dva tri dana – violentni dinaroid zanemogne u meni, naprosto izgubim volju da napušavam usual suspectse, samo mi pomisao na skori povratak u srce tame ulije malčice energije da napišem kolumnu i to bez mnogo buke, besa, sebastiana i ostalih famoznih trica i kučina.
Našu današnju kolumnu pišem prekjuče, zato što tek sutra zorom iz Rovinja – gde sam bio (i još sam uvek) na Danima Mirka Kovača – krećem natrag u našu prestonu Megakasabu. Šta, dakle, kažem? Kako mi se – budući da sam sve vreme ostao u tesnoj internet vezi sa otačastvom – izdaleka čine stvari u otačastvu. Pre nego što odgovorim na to škakljivo pitanje, priopćiću vam svoju zapanjenost spoznajom dokle se sve – da je bilo kako nije moglo biti – naše otačastvo moglo
