Vek-vukodav skače da me kolje

U ime hrabrosti budućih vekova I plemena ljudi koji će sve više rasti, Ja sam se lišio čaše na piru očeva, I veselja i sopstvene časti. Vek-vukodav skače na me, da me kolje, Ali ja vuk nisam i nemam vučju kožu. Ko kapu, u rukav, tutni me bolje U sibirskih stepa topli kožuh – Da ne vidim kukavice, ni meko blato, Niti na točku krvave neke kosti, Da u noći sijaju prašnici, ko zlato, U svojoj prvobitnoj lepoti. Odnesi me u noć, gde Jenisej žubori, I gde doseže bor