Pesnikov paradoks
Danas 03.11.2019 | Piše: Božidar Šujica
U Armiju sam krenuo u proleće 1962. godine sa drvenim vojničkim sandukom. Teškim kao da je od olova, ofarban u plavo sa velikim katancem i ključem koji jedva može da stane u džep.
Pre pola veka u vojsku ga je nosio maćehin deda, pa njen otac, pa brat… U njemu sam poneo flašu vode, zbirku pesama „Prestupne noći“ i notes sa oznakom „Lipa“. Od Kragujevca do Novog Sada putovao sam dvanaest sati. Vojsku sam prihvatio kao obavezu sposobnog muškarca. * * * U Novom Sadu bilo je potuljenih intelektualaca aktivnih u dojavama i prijavama. Nikad nisam razumeo pisce koji su se bavili tim zanatom. Cinkarenje oduvek spada u ekonomiju svakodnevnog života na
