Beograde, uzmi me na krilo
Dojče vele 04.01.2020
Još od detinjstva pokušavam da „čitam“ grad u koji stižem kao da su njegove ulice tekstovi ili partititure. Beograd, obeležen rekama, meni iz vazduha liči na malo grčko slovo „lambda“ spareno sa „alfom“.
Grad nije skup građevina. Niti skup ljudi koji tu žive. Grad je pre svega onaj konstrukt u našoj glavi koji se sastoji od sećanja, prizora, znanja, susreta, emocija, zvuka, mirisa, boja, ukusa, dodira. Genisus loci. Beogradski „duh mesta" je voden, vetrovit, haotičan i lep. U snošaju „lambde" i „alfe" Voden je jer se ovde velika reka uliva u još veću. Grad koji je nalegao na četiri obale, gde se susreću šumadijsko pobrđe i vojvođanska ravnica iz vazduha izgleda kao
