Посао и новац: „Зашто сам прихватио смањење плате од милион долара“

Шеф технолошке компаније увео је минималац од 70.000 долара за особље - тако што је себи смањио плату. Пет година касније, он ни за чим не жали.

BBC News 19.03.2020 | Стефани Хегарти - ББЦ дописниц

Шеф сијетлске компаније за платни промет картицом увео је 2015. године минималну плату од 70.000 долара за особље од 120 запослених - а себи смањио плату за милион долара. Пет година касније, и даље је на минималцу, али каже да се ова коцка исплатила.

Ден Прајс је ишао у планинарење са пријатељицом Валери по планини Каскејд која се величанствено надноси над Сијетл кад му се десило неугодно провиђење.

Док су ходали, она му је испричала да јој је живот у хаосу, да јој је газда повисио месечну станарину за 200 долара и да се мучи да плати рачуне.

Прајса је то разљутило. Валери, са којом се некада давно забављао, служила је 11 година у војсци, два пута била у Ираку и радила 50 сати недељно на два посла да би једва саставила крај с крајем.

„Она је неко кога служба, част и напоран рад дефинишу као особу&qуот;, каже он.

Иако је зарађивала око 40.000 долара годишње, у Сијетлу то није било довољно за пристојан дом. Он се разбеснео зато што је свет постао толико неравноправно место.

И одједном му је синуло да је он део проблема.

У 31. години, Прајс је био милионер. Његова компанија, Гревити пејментс, коју је основао још као тинејџер, имала је око 2.000 муштерија и процењену вредност у милионима долара.

Иако је зарађивао 1,1 милион годишње, Валери му је отворила очи да се велики број његовог особља такође мучи - и одлучио је да то промени.

Одраставши у дубоко хришћанском, руралном Ајдаху, Ден Прајс је ведра и позитивна особа. Он великодушно хвали друге и беспрекорно је љубазан, али је кренуо у крсташки поход против неравноправности у САД.

„Људи гладују или добијају отказе или их искоришћавају да би неко други могао да има пентхаус на врху зграде у Њујорку са златним столицама.&qуот;

„У нашем друштву, у нашој култури, све време величамо похлепу. И, знате, Форбсова листа је најгори пример - 'Бил Гејтс је претекао Џефа Безоса као најбогатијег човека. 'Кога је брига!?&qуот;

Пре 1995. године, сиромашнија половина становништва у САД зарађивала је већи део националног богатства од један одсто најбогатијих, истиче он.

Али те године се све преокренуло - један одсто врха почео је да зарађује више од доњих 50 одсто. И тај јаз само наставља да се продубљује.

Генерални директори у САД су 1965. године зарађивали 20 пута више од свог просечног радника, али 2015. године то је скочило на 300 пута (у Великој Британији, шефови 100 компанија ФТСЕ-а - најјачих фирми на главној британској берзи - сада зарађују 117 пута већу плату од свог просечног радника).

Удишући оштар планински ваздух док је ходао са Валери, Прајс је добио идеју.

Читао је студију економиста нобеловаца Данијела Канемана и Ангуса Дитона, која је проучавала колико је новца потребно Американцу да би био срећан. Одмах је обећао Валери да ће значајно повећати минималну плату у Гревитију.

Након што је све сабрао и одузео, дошао је до цифре од 70.000 долара. Схватио је да не само да ће морати да смањи властиту плату, већ и да стави две своје куће под хипотеку и одрекне се деоница и уштеђевине. Окупио је своје особље и саопштио им вест.

Замишљао је сцене славља, али испрва је саопштење само лебдело у просторији у атмосфери антиклимакса, каже Прајс. Морао је да понови све што је рекао пре него што им је важност ове објаве свима допрла до мозга.

Пет година касније, Ден се смеје због чињенице да је пропустио кључну поенту у истраживању професора са Принстона. Сума коју су они преценили да је потребна људима да би били срећни била је 75.000 долара.

Ипак, трећини оних који су радили за компанију плата се моментално удвостручила.

Од тада, Гревити се трансформисала.

Број запослених се удвостручио, а вредност исплата које компанија обрађује скочила је са 3,8 милијарди годишње на 10,2 милијарде долара.

Али постоји и други статистички подаци на које је Прајс поноснији.

„Пре минималне плате од 70.000 долара, у тиму су се рађале између нула и две бебе годишње&qуот;, каже он.

„После те објаве - а прошло је свега четири и по године - имали смо више од 40 беба.&qуот;

Више од 10 одсто запослених у компанији могло је да купи властиту кућу, у једном од најскупљих америчких градова за људе који изнајмљују станове. Пре тога је та цифра била мања од један одсто.

„Постојала је блага забринутост међу аналитичарима да ће људи проћердати све што зараде. А десило се управо супротно&qуот;, каже Прајс.

Количина новца коју запослени сами уплаћују у пензиони фонд више се него удвостручила, а 70 одсто запослених кажу да су отплатили дугове.

Али Прајс се нашао на мети многих критика. Поред стотина писама подршке и насловница часописа које су га проглашавале „најбољим шефом у Америци&qуот;, многи од Гревитијевих муштерија писале су му руком писана писма протестујући због онога што су доживели као политички став.

У оно време Сијетл је размишљао о повећању минималне плате на 15 долара, што би у то време била највећа минимална надница у САД. Власници малих предузећа су се томе опирали, тврдећи да ће банкротирати.

Десничарски радио коментатор Раш Лимбо, ког је Прајс слушао сваки дан док је био дете, назвао га је комунистом.

„Надам се да је ова компанија студија случаја у програму МБА о томе како социјализам не функционише, јер она ће да пропадне&qуот;, рекао је он.

Двоје виших запослених у Гревитију такође су из протеста дали отказ. Они нису били задовољни зато што је плата млађег особља скочила преко ноћи и тврдили су да ће их то начинити лењима а компанију неконкурентном.

То се није десило.

Розита Барлоу, директорка продаје у Гревитију, каже да су откако су плате подигнуте, млађе колеге почеле више да се труде на послу.

„Кад вам новац није први на памети док радите, то вам омогућује да будете страственији по питању онога што вас мотивише&qуот;, каже она.

Старије особље открило је да се њихова количина посла смањила. Под мањим су притиском и могу да раде ствари као што је узимање целог одмора које им по праву припада.

Прајс прича причу о једном запосленом који ради у Гревитијевом кол центру.

„Путовао је сваког дана на посао више од сат и по времена&qуот;, каже он. „Бринуо се да ће током путовања да му пукне гума и да неће имати довољно новца да је поправи. Био је под стресом због тога сваки божји дан.&qуот;

Кад му је плата повећана на 70.000 долара годишње, тај човек се преселио ближе канцеларијама, сада троши више новца на здравље, вежба сваки дан и једе здравије.

„Имали смо другог човека у сличном тиму и он је смршао више од 22 килограма&qуот;, каже он. Други кажу да проводе више времена са породицом или помажу родитељима да отплате дугове.

„Видели смо, из дана у дан, позитивне ефекте тога што је неко добио своју слободу&qуот;, каже Прајс.

Он мисли да због тога Гревити зарађује више новца него икад.

Повећање плате није променило мотивацију људи - он каже да је његово особље већ било мотивисано да ради вредно - већ је повећало оно што зове њиховом способношћу.

„Не размишљате да морате да идете да радите да бисте зарадили новац&qуот;, слаже се Розита Барлоу. „Сад сте више усредсређени на то како да добро да урадим свој посао?&qуот;

Барлоу ради у Гревитију од раних дана и зна да Прајс није увек био толико великодушан.

Он признаје да је постојао период непосредно после финансијске кризе из 2008. године кад је био опседнут штедњом.

Пад америчке економије десетковао је базу Гревитијевих муштерија и његова зарада опала је за 20 одсто. Пословна логика би налагала да се отпусти 12 запослених од укупно 35 колико их је тада било у фирми, али се Прајс уместо тога усредсредио на смањење трошкова.

После пет напетих месеци, компанија је поново почела да доноси профит, али се Прајс темељно уплашио и задржао плате на ниском нивоу.

У то време се Розита Барлоу суочавала са властитим финансијским проблемима и у тајности у слободно време радила у Мекдоналдсу. Кад јој је Мекдоналдс понудио унапређење, случајно је оставила елаборат за обуку на столу у Гревитију и неко је то приметио.

Њени шефови су је позвали на састанак.

„Посели су ме, а моја моментална реакција била је да се расплачем&qуот;, каже Барлоу. Мислила је да ће добити отказ.

Уместо тога су јој рекли да израчуна колико ће јој новца бити потребно да остане у компанији и подигли јој плату на 40.000 долара.

„Био сам импресиониран и поносан на њу, а љут на себе&qуот;, каже Прајс.

Требало му је још неколико година да схвати размере проблема међу његовим особљем.

„Већина је била сувише застрашена да би ми се обратила и рекла колико им мала плата штети&qуот;, каже он.

Пре 2015. године, већ је почео да даје запосленима годишња повећања плате од 20 одсто. Али разговор са Валери га је навео да оде даље од тога.

Прајс се надао да ће пример који је поставио Гревити довести до далекосежних промена у америчком пословању. Дубоко је разочаран и тужан што се то није десило.

Неки јесу пошли истим путем, Фармалоџикс из Бостона је повећала минималну плату на 50.000 долара, а Рентед у Атланти такође је повећала своје. Он сматра да је, путем онаљн лобирања, утицао и на Амазонову одлуку да повећа минималну плату.

Али он се надао распрострањеној, структуралној промени.

„Како сам се само преварио&qуот;, каже он. „У том погледу сам баш омануо. И то је променило моју визуру ствари зато што сам стварно веровао да ћемо преко мојих дела и дела других људи моћи да преокренемо плиму што се тиче све веће неједнакости у зарадама.&qуот;

Промена је извршила дубоки утицај на Прајса и његов начин живота.

Пре смањења плате, Прајс је био клише младог белог милионера из технолошке области. Живео је у прелепој кући изнад сијетлског Паџет саунда, пио је шампањац у ексклузивним ресторанима.

После тога, почео је да изнајмљује своју кућу на Ер-би-ен-бију да би успео да остане у игри.

Групи запослених била је мука да га гледају како стално долази на посао у 12 година старом аудију и у тајности се учипила да му купи теслу.

den prajs sa zaposlenima — Ден Прајс је од запослених добио тесла аутомобил

Филм који је компанија поставила на Јутјубу прати једну из групе, Алису Онил, док прави планове са колегама како да га изненаде новим колима.

„Сматрам да је ово ултимативни начин да му се захвалимо за све жртве које је поднео и све негативне ствари које је морао да претрпи&qуот;, каже она.

Прајс потом излази из канцеларија до возног парка, види кола и почиње да плаче.

Пет година касније, Прајс је и даље на Гревитијевој минималној плати. Каже да је испуњенији него што је био док је зарађивао милионе, мада није баш увек лако.

„Искушења су ту сваки дан&qуот;, каже он.

„Исто сам годиште као Марк Закерберг и постоје мрачни тренуци кад помислим: 'Желим да будем једнако богат као Марк Закерберг и желим да се такмичим са њим за позицију на Форбсовој листи. И желим да будем на насловној страни Тајма, да зарађујем много новца.' Све те похлепне ствари су веома изазовне.&qуот;

„Није баш лако тек тако то одбити. Али мој живот је сада много бољи.&qуот;

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 03.19.2020)