Чудесни мозак симултаних преводилаца - како се истовремено мисли на два језика

Једног јутра овог лета посетио сам једину агенцију Уједињених нација у Лондону.

Седиште Међународне поморске организације (ИМО) налази се на јужној обали Темзе, малчице узводно од Вестминстерске палате.

Док сам прилазио, приметио сам да је метална скулптура бродског прамца накачена попут носа на приземље ове иначе сасвим обичне зграде.

Унутра сам се сусрео са мало више од десетак преводилаца ИМО, углавном жена. Биле су веселе и расположене за причу.

Попео сам се до кабине одељене стаклом, где сам се спремио да посведочим нечему истовремено изузетном и посве уобичајеном.

Кабина је отприлике била велика као баштенска шупа, добро осветљена, али загушљива.

Испод нас низали су се у благом луку столови у конференцијској сали, која је била полупопуњена, углавном мушкарцима у оделима.

Сео сам између две преводитељке, Марисе Пинкни и Кармен Солино, и убрзо је први делегат почео с излагањем.

Пинкни је укључила микрофон. После кратке паузе, почела је да преводи са енглеског на шпански реченице које је изговарао делегат.

Хајде да разложимо то што је радила тог јутра и позабавимо се сваким сегментом.

• Истине и заблуде о неуронауци
• Можемо ли да репрограмирамо наш мозак
• Седам начина на које вам прављење спискова може олакшати живот

Док је делегат говорио, Пинкни је морала да разуме поруку срочену на једном језику, док притом образује и артикулише ту исту поруку на другом језику.

За тај процес потребна је изузетна мешавина чулних, моторних и когнитивних вештина, које морају да делују унисоно.

Она је тај посао обављала у реалном времену, при чему није тражила од говорника да успори, нити да било шта додатно објасни.

Није замуцкивала, нити правила паузе. Право је чудо што њен мозак, заправо било чији мозак, уме то да ради.

Интригантна регија

Неуронаучници већ деценијама истражују језик и постоји велики број студија о вишејезичним говорницима.

Ипак, за научнике много већи изазов представља разумевање процеса симултаног превођења.

У уму преводиоца се дешава толико тога да је тешко одабрати одакле да се почне.

Недавно се, међутим, шачица ентузијаста ухватила у коштац с тим изазовом и једна мождана регија им је посебно привукла пажњу.

Репато језро није специјализовано за језик; неуронаучницима је та зона позната због улоге у процесима као што су доношење одлука и поверење.

Оно је налик диригенту који координише активности у многим регијама мозга, како би произвео запањујуће сложене обрасце понашања.

Што значи да су се резултати студије о превођењу, како се чини, уклопили у једну од најзначајнијих замисли која се у оквиру неуронауке појавила у последњих деценију или две.

Сада је јасно да многе од наших најсложенијих способности не омогућују специјализоване регије мозга, посвећене одређеним задацима, већ муњевита координација између регија које контролишу општије задатке, као што су кретање и слух.

Симултано превођење, чини се, још је један подухват који омогућује наш добро повезани мозак.

Симултано превођење често је повезано с драматичним ситуацијама.

Можда је тако због његове историје: оснивањем Лиге народа после Првог светског рата јавила се потреба за симултаним превођењем у широким размерама, а употреба те технике током суђења нацистичким главешинама у Нирнбергу показала је њену моћ.

У њену прецизност је, свеједно, наставило да се сумња; Савет безбедноси УН није у потпуности прихватио симултано превођење све до почетка седамдесетих година прошлог века.

„Све до тада нису веровали преводиоцима&qуот;, каже Барбара Мозер-Мерсер, преводитељка и истраживачица са Универзитета у Ђенови.

Али данас се двема традиционалним светским престоницама вишејезичких конференција - канцеларијама Уједињених нација у Женеви и Њјујорку - придружио Брисел, пошто се у све широј Европској заједници говори све више језика.

Тренутно их је 28, и на неким састанцима потребни су преводиоци за све њих.

Гледајући одозго на делегате у ИМО, помислио сам на поглед са капетановог моста или галерије неког телевизијског студија.

Деловало је да све контролишем, што је суманута реакција, пошто је управо контрола оно што преводиоци немају.

Речи које изговарају и брзину којом говоре одређују други. И иако Пинкни и Солино имају примерке неких говора припремљених за то јутро, морају бити спремне за шаљиве коментаре.

Досетке, саркастичне упадице, ироничне и културолошки специфичне шале права су ноћна мора за преводиоце.

Баш као што је један преводилац приметио у неком стручном тексту: „Преводиоци најчешће не би требало да се баве досеткама од само једне речи са више значења на изворном језику, пошто резултат вероватно неће бити смешан.&qуот;

Шаљиве замке

Многи делегати су излагали на енглеском, тако да је притисак на Ану Мајлс у кабини за превођење на енглески био спорадичан.

Мајлс говори француски, немачки, италијански и руски, а преводи већ 30 година.

Између тура превођења, испричала ми је понешто о реду речи, једном од изазова с којима се преводиоци свакодневно сусрећу.

„У немачком се 'ницхт', што значи 'не', може појавити на самом крају реченице. Тако да се може десити да нешто здушно заговарате, све док говорник на крају не каже 'нихт'. Али ако вам је немачки матерњи језик, интонација ће вам наговестити то 'нихт'.&qуот;

Ред речи посебно је велик проблем на састанцима о рибама, и Мајлс каже да зазире од њих.

У дугачким реченицама о неког одређеној врсти рибе, на језицима у којима именица - назив те врсте - долази на крају, преводилац тапка у мраку, не знајући о чему је реченица све док се она не заврши.

Те замке су често смешне, наравно. Мајлс ми је испричала о једном пољопривредном састанку на ком су делегати дискутовали о замрзнутој сперми бика; преводитељка на француски је то превела као мателот цонгелéс, то јест „дубоко смрзнути морнари&qуот;.

А поделила је са мном и своју грешку, која се десила када је један делегат говорио о потреби да се реши нешто авант Милан - „пре Милана&qуот;, пошто је тај град био домаћин предстојећег састанка.

Мајлс није знала за самит у Милану, па је рекла да се проблем неће решити за милле анс, то јест за „хиљаду година&qуот;.

Неки говорници говоре пребрзо.

„Постоје разне стратегије. Неки преводиоци сматрају да је најбоље просто застати и рећи делегату да говори сувише брзо.&qуот;

Мајлс лично то не сматра корисним, зато што људи имају свој природни темпо и кад их неко замоли да успоре, највероватније ће с временом опет убрзати. Алтернатива томе јесте да сажимате.

„Потребан вам је брз старт. У овом послу није важно само познавање језика, већ и брзина ума и способност брзог учења.&qуот;

Због таквих изазова, симултано превођење је веома заморно и постаје јасно зашто се двоје преводилаца смењују на сваких пола сата, како би се одморили. Гледање видео снимка је још горе.

„То уопште не волимо&qуот;, рекла је Мајлс.

Студије потврђују да је процес још напорнији и стреснији, вероватно због тога што говор тела и изрази лица делом преносе поруку, а њих је теже одгонетнути када радите на даљину.

„Добијате мање визуелних назнака о ономе о чему се говори, чак и кад је посреди видео-линк&qуот;, каже Мајлс.

А онда, ту је и досада.

Разговори о кризи у Њујорку можда јесу узбудљиви, али просечан политичар, а да не помињемо просечног стручњака за поморске регулативе, тешко да ће вам богзна колико одржати пажњу током више сати.

Публика можда и може да одрема, али преводилац мора да остане позоран.

Док је састанак залазио све дубље у полиглотску маглу процедуралних тананости и одредби, од којих је свака имала ставке и подставке, почео сам да увиђам колико ово бдење уме да замори.

Пошто ми је глава клонула на многим научним конференцијама - чак и на онима које сам водио - остао сам задивљен истрајношћу преводилаца.

Ментална мрежа

Мозер-Мерцер је учила за преводиоца - течно говори немачки, енглески и француски - пре него што је прешла на неуронауку.

„Веома ме је заинтересовало то шта се дешава у мом мозгу док преводим&qуот;, каже она. „Сматрала сам да мора постојати начин да се то открије.&qуот;

Када је пристигла на Универзитет у Женеви 1987, тог начина није било - одсек за превођење бавио се школовањем, а не истраживањем. Стога га је она започела, у сарадњи с колегама који прочавају мозак.

„Језик је једна од сложенијих когнитивних функција човека&qуот;, изјавила је Нарли Голестани, вођа групе из универзитетске Лабораторије за мозак и језик, током недавне посете.

„Много се проучавала билингвалност. Превођење иде корак даље, због тога што су тада два језика симултано активна. И то не у једном модалитету, зато што истоврмено имате перцепцију и продукцију. Тако да се користи висок ниво можданих регија, изнад језичког.&qуот;

У Женеви, баш као и у многим другим неуронаучним лабораторијама, омиљена алатка је функционална магнетна резонанца (фМРИ).

Истраживачи путем магнетне резонанце посматрају мозак док изводи одређене задатке; кад је то примењено на превођење, откривена је мрежа можданих подручја која омогућују тај процес.

Једно од њих је Брокино подручје, познато по улози у образовању језика и радној меморији, функцији која нам омогућује да задржимо пажњу на оном о чему мислимо и шта радимо.

То подручје је повезано са суседним регијама које учествују у контроли формирања језика и разумевања.

„Код превођења, када човек чује нешто и мора то да преведе и истовремено да говори, ове регије мозга интензивно међусобно дејствују&qуот;, каже Голестани.

Чини се да су укључене и многе друге регије, а међу њима постоји мноштво веза. Ова мрежа је толико сложена да се Мозер-Мерцер не бави свима њима одједном; било би превише бавити се деловањем сваке засебне компоненте.

Уместо тога, истраживачи из Женеве сваки елемент треитрају као црну кутију и усредсређују се на то како су те кутије повезане и међусобно координисане.

„Ми покушавамо да истражимо механизме који омогућују преводиоцу да симултано контролише те елементе&qуот;, каже Алексис Хервес-Аделман, чланица тима.

Две регије у стријатуму, еволуционо гледано прастарој сржи мозга, показале су се кључним за тај менаџерски посао: репато језгро и великомождана љуска.

Неуронаучници већ знају да ове структуре играју улогу у другим сложеним задацима, међу којима су учење и планирање и реализовање покрета.

То значи да не постоји један центар у мозгу посвећен искључиво превођењу, како каже Хервез-Аделман и њене колеге.

Као и код многих других студија човековог понашања употребом магнетне резонанце, испоставља се да се вештина постиже учешћем више можданих подручја.

А подручја мозга која контролишу тај процес су општих функција, а не специфичних.

Један од повода за овај чланак био је скоро па тривијалан разговор.

Неко ми је поменуо симултаног преводиоца који је толико добар да уме да решава укрштене речи док ради.

Није поменуто његово име, време или место, тако да сам био скептичан. Али чисто да бих проверио, ступио сам у везу с неколико професионалних преводилаца.

Једном се учинило да је већ чуо ту гласину, остали су је прогласили нетачном. Урбани мит, рекли су.

• Да ли размишљамо другачије на различитим језицима
• Желите ли да побољшате знање енглеског
• Правопис и дописивање: Да ли је тачка знак да смо непристојни

Питао сам Мозер-Мерцер да ли преводиоци раде било шта друго док преводе.

У том послу, у ком доминирају жене, по њеним речима неке плету - или су бар плеле док је то још била популарна разбибрига.

Кроз то се види како равномеран мануални посао може да допринесе церебралној активности интерпретирања говора.

Али - укрштеница?

Мозер-Мерцер то није покушала, мада ми каже да сматра да би јој под изузетним околностима - кад је тема блиска, кад су говорници изврсни - то успело.

Могућност да се такво нешто изведе сугерише нам да се у мозгу симултаног преводиоца заиста дешава штошта занимљиво.

А има и додатних разлога који указују да је мозак преводиоца обликован њиховом професијом.

На пример, успева им да игноришу себе.

У нормалним околностима, слушање сопственог гласа кључно је за контролисање говора. Али преводиоци морају да се усредсреде на реч коју преводе, тако да су научили да обраћају мање пажње на сопствени глас.

Предвиђање говора

Ово је први пут показано пре 20 година, у једноставном експерименту који су извели Франко Фабро и његове колеге на Универзитету у Трсту, у Италији.

Фабро је тражио од 24 студента да набрајају дане у недељи и месеце у години обрнутим редоследом, док слушају себе преко слушалица.

Прво су чули себе без икаквог закашњења. Вежба је затим поновљена са закашњењем у репродукцији од 150, 200 и 250 милисекунди.

Чак и најмање закашњење ометало је говор и присиљавало слушаоца да успори, да замуцкује, фрфља, па чак и застаје.

Сходно томе, многи студенти су грешили. Али половину групе чинили су студенти треће или четврте године универзитетске Школе за преводиоце и тумаче, и ти студенти нису били значајније ометени.

Неке навике стечене на радном месту могу се пренети на живот код куће.

Један од начина на који искусни преводиоци постижу брзину јесте да науче да предвиде шта ће говорник рећи.

„Увек наговестим крај реченице, без обзира на то с ким разговарам и да ли носим слушалице на глави или не&qуот;, каже Мозер-Мерцер.

„Никад нећу сачекати да завршите реченицу. Многим преводиоцима су на то скренули пажњу супружници или деца. 'Никад ми не даш да завршим...' И то је заиста тако. Стално упадамо у реч.&qуот;

Преводиоци такође морају да се носе са стресом и науче се самоконтроли када раде са захтевним говорницима.

Читао сам један чланак, заснован на упитнику који је дат преводиоцима, у ком се помиње да су припадници те професије веома напети због свог посла, склони наглим променама расположења, осетљиви и склони мелодрами.

Можда је заиста тако. Али ја то нисам приметио код Марисе, Кармен или Ане.

Пре неколико година, научници из Женеве затражилу су од 50 студената који говоре више језика да легну у скенер мозга и изведу низ језичких вежби.

У једној, испитаници су само слушали једну реченицу и нису ништа говорили.

У другој, студенти су понављали реченицу на истом језику.

Трећа је била најзахтевнија: испитаници су морали да понављају оно што чују, овај пут преводећи то на други језик.

Мозак се мења

Когнитивно гледано, то делује као велики скок.

Студенти су прво морали само да слушају, затим да понављају.

У трећем задатку су морали да размишљају о значењу и о томе како да га преведу - и то симултано. Али снимци нису открили никакав неуролошки ватромет.

„Није опажена никаква огромна додатна активност&qуот;, каже Хервез-Аделман.

Рецимо, није било додатне активности у регијама задуженим за разумевање или артикулацију.

„Само шачица специфичних регија које су обрађивале додатне преводилачке напоре.&qуот;

Међу њима су биле регије задужене за контролу покрета, као што су премоторни кортекс и репато језгро. Другим речима, превођење би више могло да има везе са управљањем специјализованим ресурсима него са њиховим увећавањем.

Та идеја и даље није потврђена, али тим из Женеве ју је поткрепио када су позвали неке од студената на ново скенирање мало више од годину дана касније.

Током тог периода 19 повратника прошло је једногодишњу обуку за конференцијског преводиоца, док су остали студирали предмете који нису у вези с овим.

Мозак обучених преводилаца се променио, посебно делови десног репатог језгра, али не онако како бисте очекивали - тамо се активност умањила током обављања преводилачких задатака.

Могуће је да је репато језгро постало ефикаснији координатор, или је научило како да усмери већи део задатка на друге структуре.

„Могуће је да се уз све веће искуство у симултаном превођењу смањује потреба за оном врстом контролисаног одговора који даје репато језгро&qуот;, каже Дејвид Грин, неуронаучник са Универзитетског колеџа у Лондону који није био укључен у експерименте у Женеви.

„Репато језгро игра улогу у контролисању разних научених радњи. Постоје друга истраживања која показују да се оно мање актвивира како људи постају вештији.&qуот;

Чини се да закључци који се доносе у Женеви - то да је превођење повезано са координисањем специјализованих подручја мозга - одговарају опису посла који дају преводиоци.

На пример, да би заиста био ефикасан, симултани преводилац мора да има широк дијапазон приступа.

„Процес је потребно прилагодити разним околностима&qуот;, каже Мозер-Мерцер, која и даље обави 40 до 50 превода годишње, углавном за агенције Уједињених нација.

„Можда ће квалитет звука бити лош, или ће говорник имати акценат, или ће се причати о нечему о чему не знате много. На пример, брзог говорника нећу преводити исто као спорог. Ту су посреди различите стратегије. Ако нема времена да се човек усредсреди на сваку реч коју чује, потребно је обавити паметно узорковање.&qуот;

Могуће је да флексибилне операције можданих мрежа које стоје у основи превођења омогућују преводиоцима да оптимизују стратегије за обраду различитих типова говора.

А различити преводиоци који слушају исти материјал користиће различите стратегије.

Резултати Женевске групе такође се уклапају у шире поље интересовања неуронауке.

Када је, током деведесетих, магнетна резонанца постала широко доступна, истраживачи су похрлили да идентификују подручја мозга задужена за практично свако могуће понашање (међу којима је, тако је, секс: неколико истраживача су скенирали мозак испитаника који доживљава оргазам).

Али ти подаци сами по себи нису се показали посебно кориснима, делом због тога што сложене обрасце понашања обично не контролишу појединачне регије мозга.

Сада се акценат придаје напорима да се разуме на који начин разне регије мозга међусобно дејствују.

Неуронаучници су открили да нам, када, рецимо, размишљамо о некој куповини, мрежа подручја, међу којима су префронтални кортекс и инсула, помаже у процењивању цена.

Међуигра између других делова мозга, међу којима су енторхинални кортекс и хипокампус, помажу нам да ускладиштимо сећања на маршруте између различитих локација.

Значење и намера

Овај комплекснији увид делом су омогућила побољшања у технологији скенирања.

У случају репатог језгра, његове активности се сада могу раздвојити од осталих делова базалне ганглије, веће регије мозга у којој се оно налази.

Прецизнији скенови су открили да репато језгро често учествује у мрежи која управља когницијом и делањем, што је улога која га поставља у саму срж невероватно широког спектра образаца понашања.

Као што је тим научнука приметио у извештају из 2008, студије показују да репато језгро помаже у контролисању свега од „одлуке пацова да притисне полугу до човекове одлуке о томе колико ће веровати партнеру приликом пословне трансакције&qуот;.

Један од аутора тог извештаја био је Џон Паркинсон са Универзитета Бангор у Велсу.

Питао сам га да ли би погодио да је репато језгро повезано са симултаним превођењем. Тврди да не би.

„Репато језгро има везе са намером која стоји у основи радње, са њеним усмерењем на циљ. Не толико с њеним извођењем колико са разлозима због којих је изводите.&qуот;

А онда је размислио о ономе што преводиоци раде. Компјутери преводе механички, често са комичним резултатима. Људи морају да воде рачуна о значењу и намери.

„Преводилац заправо покушава да идентификује поруку, а онда да је преведе&qуот;, каже Паркинсон. Он се слаже да ангажовање репатог језгра при том има смисла.

Имајући у виду да је истраживање у Женеви делом изведено у одељењу које се бави обуком преводилаца, природно је запитати се да ли ће научна сазнања пронаћи неку практичну употребу.

Мозер-Мерцер и њене колеге избегавају да дају екстравагантне изјаве и одбацују предлоге да се скенери мозга користе за процену напредовања или селекцију кандидата талентованих за превођење.

Али чак и ако проучавање симултаног превођења не доведе одмах до неке примене у пракси, оно је већ проширило наше знање о неуролошким путевима који повезују мишљење са делањем, што у будућности може помоћи неуронаучницима да стекну још дубљи увид у начин на који је мозак умрежен.

Тим из Женеве даље жели да истражи идеју да су се неки напредни аспекти когниције развили из еволутивно старијих и једноставнијих образаца понашања.

Мозак, сугеришу они, гради свој сложени когнитивни репертоар на нижем нивоу онога што се назива „основни&qуот; процеси, као што су кретање или храњење.

„Био би то веома ефикасан начин функционисања&qуот;, пишу ми Мозер-Мерцер и њене колеге у имејлу.

„Има смисла да мозак еволуира тако што изнова користи или адаптира своје процесоре за разноврсне задатке, а има и смисла да споји когнитивне компоненте контроле директно у систем који ће бити одговоран за спровођење обрасца понашања.&qуот;

Симултано превођење, са својом повратном везом између когниције и делања, може бити савршено поље за проверу таквих замисли.

Овај чланак је првобитно објавио Мозаик, а овде је пренет у сагласности са лиценцом Кријејтив комонс. За више информација о овим темама, посетите вебсајт Мозаик.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.07.2020)