Leskovački setni čokoti
Dojče vele 18.04.2020
Otkako nam nevidljiva ruka namiče maske na lice i za nama zamandaljuje vrata u pet popodne, obdan šetam najboljim vinogradskim pobrđem Srbije. Priča o njegovoj zapuštenosti jeste priča o mučnoj srpskoj tranziciji.
Pogledam dole, u kotlinu. Sred sunčana dana nešto se belasa sve do dalekih obronaka Suve planine. Nije sneg. Nisu labudovi. Već plastenici koji hrane pola Srbije. Vidim Hisar kako se kao zelena grba digao iznad mora krovova. S one strane štrče leskovački soliteri. S ove strane prsten sela. Donje Stopanje. Gornje Stopanje. Vinarce. Selo Vinarce Sve to obuhvatam pogledom pa se okrećem pobrežju na koje sam se uspeo prašnjavim atarskim putem. Setim se da sam dole, na
