Утјеха косе

Гледо сам те синоћ. У сну. Тужан. Мртву. У дворани кобној, у идили цвијећа, На високом одру, у агонији свијећа, Готов да ти предам живот као жртву. Нисам плако. Нисам. Запањен сам стао У дворани кобној, пуној смрти красне, Сумњајући да су тамне очи јасне Одакле ми некад бољи живот сјао. Све баш, све је мртво: очи, дах и руке, Све што очајањем хтједох да оживим У слијепој страви и у страсти муке, У дворани кобној, мислима у сивим. Само коса твоја још је била