Израел, кибуци и Србија: „Не верујем да било где на свету може да се живи тако“

Соња Јовић путовала је преко Грчке и Средоземног мора до пустиње Негев у Израелу, близу појаса Газе, где се на ретком комаду зелене земље налази кибуц Ајн Хашлоша.

Начин живота који је затекла у тој пољопривредној комуни 1992. задивио је младу студенткињу.

„Не верујем да било где на свету може да се живи тако као што су Јевреји организовали тамо&qуот;, говори Соња за ББЦ на српском.

Основани као комуне на принципима равноправности и заједничког власништва, кибуци и данас привлаче госте и истраживаче из целог света.

• Трамп представио дуго очекивани план за Блиски исток, ПЛО одбија
• „Како бурек спаја људе на Балкану&qуот;
• Од ботаничке баште до лека за маларију - како је изум стаклене кутије изменио свет

Кошер храна за људе и музика за краве

У Израелу постоји око 270 кибуца у којима живи више од 120.000 људи, док цела држава има 9,2 милиона становника.

Кибуци су 2010. године чинили 40 одсто укупне пољопривредне производње Израела, у вредности око 1,7 милијарди америчких долара, према једном истраживању.

Соња и две другарице са којима је допутовала затекле су усред пустиње фарму - али нимало налик на оне које су до тада виђале - био је ту базен, спортски терени, библиотека и клуб за издавање аудио касета.

„Сећам се дрвећа лимуна у дворишту, где одемо и уберемо лимун за вотку-ђус&qуот;, говори она.

По доласку се сместила у једној од кућица за госте - минималистички уређеним просторијама са креветима, полицама за књиге и ормарима.

Нису се разликовале много од домова чланова комуне, који су били за нијансу „сређенији и сведнији&qуот;, присећа се Соња.

Хранила се у заједничкој трпезарији у центру кибуца, као у студентској мензи - узимаш оно што желиш - а оброци су били разноврсни и бесплатни.

За шабат, уз духовну музику и светлост свећа, јела се кошер храна, припремљена према јеврејским обичајима.

У кибуцу свако мора нешто да ради, па је Соња упослена на фарми крава у оквиру кибуца Ајн Хашлоша.

„У нашем кибуцу су били људи из Никарагве и наш шеф је обавезно пуштао латиноамеричку музику јер краве дају боље млеко уз музику.

„И онда им ми пустимо музику, накачимо те апарате за мужу, притиснемо, и то само иде&qуот;, са осмехом се присећа она.

Без обзира да ли су чланови кибуца ту привремено или стално, сви су равноправни.

А гости и рођаци посетиоци чланова комуне - три дана су могли да одмарају и да не раде ништа, док су већ четвртог дана добијали неки посао.

„Ако је ту нека бака, она ће да ушива дугмиће, да крпи нешто или да пегла. Било шта, али свако мора да ради&qуот;, наглашава Соња.

И универзитетски професори имају исти третман као и остали чланови заједнице.

Тако они „три дана раде на факултетима у Тел Авиву или Јерусалиму&qуот;, а остала три „саде кромпир или возе трактор&qуот;.

Соња је присуствовала и свадби организованој у кибуцу - као „америчка прича&qуот; са музиком и столовима на зеленом травњаку, каже.

„Једна девојка се удала за неког момка који не живи у кибуцу, дошао је из града, али њени из кибуца су њима организовали свадбу&qуот;, говори Соња.

Смеши се док описује изненађење чланова кибуца када је са другарицама хтела да „споји&qуот; нерадне празничне дане - јеврејску Нову годину Рош Хашану и шабат - како би имале дан више за обилазак Израела.

„Кад смо их питали да ли можемо да спојимо, они су се забезекнули јер не знају шта то значи.

„Били су у чуду и дуго им је требало да схвате шта у ствари хоћемо. Одобрили су нам, али су били запањени&qуот;, присећа се Соња.

• „Многи се неће вратити на тезге“: Волонтери мењају начин продаје хране у Србији
• Јапанско чудо: Роботи трактори и дронови за прскање усева
• Ко помаже гладнима у Србији током епидемије корона вируса

Од неплодног тла до „правог раја&qуот;

Агроекономиста Милан Простран посетио је Израел и Палестину два пута почетком миленијума као званичник Привредне коморе Југославије, а кибуце назива „правим рајем&qуот;.

„Тај модел не личи ни на један који су друге земље развијале, посебно социјалистичке земље&qуот;, говори Простран за ББЦ на српском.

Захваљујући кибуцима је Израел постао земља која извози храну, додаје он.

Простран сматра да је један од разлога експанзије кибуца током педесетих година прошлог века немогућност тадашњег израелског града да прихвати велики број људи који је пристизао.

„Било је потребно да се та велика миграција различите квалификационе структуре на најбољи начин усмери да ради, да производи за своје потребе, да производи за потребе државе&qуот;, каже Простран.

Кибуци су стога ницали широм земље, махом у близини великих градова, како на мочварном северу, тако и на пустињском југу.

Временом су терени укроћени и претворени у „оазу плодности и велике производње&qуот;.

„Посматрајући њихова поља, ја сам био импресиониран како они користе природне ресурсе&qуот;, наводи Простран.

То је резултат, каже Простран, добре и квалитетне организације, али и великих улагања пре свега у најсавременије системе за наводњавање.

„Они имају високу продуктивност, а водили су се логиком да преко високих приноса покрију ту инвестицију.

„Тако да имају изузетно високе приносе сунцокрета, кукуруза, пшенице и других житарица, што је некако непојмљиво за те пустињске услове&qуот;, додаје он.

---

Социјалисти и ционисти иза идеје о кибуцу

Први кибуц је настао 1910. на обали Галилејског језера, у тадашњем Османском царству, и назван је Деганиа.

Основали су га левичари из ционистичког покрета, чије су присталице заступале идеју о повратку Јевреја у Палестину и стварању самосталне јеврејске државе.

Идеолошки творац модерног ционизма крајем 19. века био је Теодор Херцл, рођен у аустроугарској Пешти, чији је отац пореклом из Земуна.

Давид Бен-Гурион, први премијер Израела, последњих десет година живота провео је у кибуцу Сде Бокер у пустињи Негев.

Кућа у којој је живео данас посећују многи туристи.

Социјалистички опредељени ционисти су основали и мошаве, пољопривредна насеља која по друштвено-економском уређењу подсећају на кибуце.

У мошаву су заједничка складишта и поједина пољопривредна опрема и алати, али финансијска добит од приноса остаје појединачним породицама које обрађују земљу.

Први мошав, Нахала, настао је 1921. године.

Мигрантски талас после стицања државности довео је у Израел и групу југословенских Јевреја.

Они су 1949. године основали мошав Кидрон који постоји и данас.

---

Простран сматра да у будућности треба примењивати моделе сличне кибуцима, због последица које ће пандемија корона вируса оставити на пољопривреду и целу економију.

„Кибуц је карактеристичан за њихове услове. Код нас је бољи модел савремене задруге&qуот;, каже он.

Задруге се оснивају због заједничке производње, откупа, прераде или продаје, коришћења механизације, снабдевања материјалом и узајамне помоћи.

„За те мале и средње фармере који чине 80 одсто свих фармера Србије, њима је задруга богом дана&qуот;, наглашава Простран.

Он сматра да мали произвођачи „нису способни&qуот; да потписују дугорочне уговоре са прерађивачком индустријом и уговарају обавезе са великим трговачким ланцима.

Зато задруга треба да буде институција која ће њихове производе пласирати, уз модеран маркетинг, каже.

„Без задруге мали фармери ће пропасти тотално, а била би штета јер они управо држе највеће ресурсе - природне - земљу и стоку&qуот;, закључује Простран.

• „Кинези ће отићи и све ће да зарасте у коров“: Како земљорадници из Кине освајају руски Далеки исток
• Упознајте „старомодног“ француског фармера
• Ловци на благо: Изгубљени новчићи Александра Македонског

Повратак коренима у религиозном кибуцу

Већина кибуца у Израелу су секуларни, али постоји и 16 у којима је вера изузтено битна.

Јелена Комлош из Каћа код Новог Сада отишла је 2014. године у кибуц Сде Елијаху, који су основале јеврејске избеглице из нацистичке Немачке 1939.

Желела је да упозна вредности по којима је живео њен прадеда, ортодоксни Јеврејин који је преживео холокауст.

„После рата је рекао: 'Ја више нећу да верујем у Бога, Бог мене није сачувао од ових страхота и он не постоји'&qуот;, говори Јелена за ББЦ на српском.

Предуслов да оде у религиозну комуну био је да има јеврејско порекло, а остала је шест месеци.

За разлику од пустињског предела у коме је смештен Ајн Хашлоша, мали кибуц Сде Елијаху се налази надомак Галилејског језера, на десетак километара од границе са Јорданом, далеко од градова и урбаног живота.

У кибуцу три дана радила у кухињи, а три дана учила хебрејски.

Са јудаизмом се упознавала свакодневно.

Кошер храна и одвојене кухиње у којима се припрема, стално отворена синагога и молитве три пута на дан, уз обавезно претходно прање руку, били су неки од верских обичаја у кибуцу.

На концертима и дечијим приредбама, одржаваним најчешће у склопу прославе неког јеврејског празника - шабата, јом кипура и сукота - Јелена је вежбала хебрејски.

За тај празник направили су на тераси куће „суку&qуот;, малу колибу у којој су затим јели, у спомен на излазак из ропства и Мојсијево 40-годишње лутање по пустињи.

Јелена, као туристкиња, није имала право гласа и присуства скупштинама кибуца.

Само чланови кибуца, о којима одлучује руководство комуне које се мења на сваких неколико година, могу да гласају и предлажу.

Уколико захтев буде прихваћен, постајеш равноправни члан и добијаш кућу.

Постоји и могућност губитка чланства - после повратка са служења обавезног војног рока, који траје три године за мушкарце а две за жене, руководство кибуца одлучује да ли је та особа и даље потребна заједници.

Постоје квоте на основу којих се одређује да ли после војног рока члан треба да напусти комуну, каже за ББЦ на српском Марко Комлош, Јеленин млађи брат.

У том случају могућности су одлазак у град или у мошав - заједницу у којој све породице добијају једнако парче земље да обрађују.

Марко и Јелена су још као деца долазили у Израел и тада се упознали са кибуцима.

У сећање му се урезао онај у близини града Сдероте, где је пре неколико година провео четири дана за време гранатирања из појаса Газе.

„Они имају нешто налик ловачкој чеки у шуми, направљеној од неког непробојног челика где ноћу стражаре и дојављује да ли има нека ракета која ће пасти.

„То је за мене био најстрашнији моменат када сам помислио да је крај. А кад се саживиш са тим онда кажеш - још боље, неко ће ти макар јавити ако крене нешто&qуот;, објашњава Марко.

Соња Јовић није имала таквих искустава, али 2008. године и Ајн Хашлоша била је гађана из ватреног оружја.

Поједине палестинске и израелске организације тврде да је тај кибуц изграђен на земљи са које је арапско становништво присилно расељено током Арапско-израелског рата 1948.

У јануару 2008. године је палестински снајпериста, гађајући из појаса Газе, убио волонтера из Еквадора који је радио у комуни, према писању Џерузалем поста.

Пет година касније, откривен је тунел из појаса Газе који се завршавао у близини кибуца.

Израелска војска је тада оптужила палестинску страну да је тунел требало да буде коришћен за терористичке нападе.

Традиција полако нестаје

Последњих неколико деценија традиционални кибуци нестају, а већина преосталих је приватизована.

У малом броју традиционалних и даље је на снази колективно власништво и равноправност у производњи, потрошњи и образовању.

Међутим, у такозваним обновљеним кибуцима постоји приватно власништво и разлике у зарадама, уз понеки ранији пропис.

• Накба: Најсуморнији дан за Палестинце
• Град у коме комшије не пију кафу заједно
• Село на Црвеном мору - параван за тајну операцију Мосада

Јелена и Марко сматрају да је Сде Елијаху, у ком је она боравила, остао традиционалан јер је постао одржив на тржишту.

Главни разлог је узгој урми и буба предатора, које уништавају друге инсекте-штеточине углавном у стакленицима и пластеницима.

„Ти неки успешни кибуци, они се не трансформишу&qуот;, каже Марко.

Они други морали су да се претворе у мошав или угасе јер је „њихово време прошло&qуот;, додаје. Нису више били профитабилни.

Јелена додаје да поједини чланови напуштају кибуц јер не желе више да живе у комуни него да буду економски самостални.

Она је после кибуца провела још пет година у Израелу, где је завршила мастер складиштења воћа и поврћа, да би се почетком 2019. године вратила у Србију.

У комуни је решила да не остане јер јој се није свидео такав начин живота.

Соња је од успомена из кибуца донела мајицу на хебрејском и неколико фотографија.

О повратку није размишљала.

„Можда бих волела да одем туристички, да покажем деци и мужу где сам била&qуот;, каже.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.27.2020)