Србија, Други светски рат и устанак: Шта се обележава 7. јула и зашто је то био државни празник

Више од пола века, у Србији се 7. јул славио као Дан устанка народа Србије против окупације нацистичке Немачке у Другом светском рату.

Тог дана 1941. године, југословенски комуниста Жикица Јовановић Шпанац је у Белој Цркви код Крупња опалио прву устаничку пушку и убио два жандарма на сеоском вашару.

„Ми са поносом можемо закључити да је пропаст Хитлерове нацистичке машинерије започео на територији непокорне Србије, и то управо овде, у јуначкој Рађевини“, рекао је приликом обележавања 77. годишњице овог догађаја српски министар за рад и борачка питања Зоран Ђорђевић.

Од почетка двехиљадитих, све чешће се може чути супротан став - да тај догађај није разлог за понос „јер је Србин пуцао на Србина“, а двојица жандарма судски су рехабилитована.

• Дан победе - кад је пао фашизам, а родила се нова Европа
• Зашто је Смедеревска тврђава дигнута у ваздух
• Како у Србији памтимо Други светски рат

Дан устанка у Србији у 100 речи

На црквени празник Ивањдан 1941. у Белој Цркви је одржан традиционални сеоски вашар.

Србија је тада већ била под немачком окупацијом и народ се махом брзо и разишао.

Током поподнева, у село су дошли наоружани партизани Рађевачке чете Ваљевског партизанског одреда да одрже говоре против нациста.

Предводили су их Ваљевци - добровољац Шпанског грађанског рата Жикица Јовановић и лекар Милош Миша Пантић.

Када је полицијска патрола покушала да растури овај скуп, Јовановић је пуцао и убио два жандарма.

Кафана испред које се све догодило постала је у музеј и у њој се налази стална поставка посвећена 7. јулу 1941. и оружаној акцији партизана.

У 500 речи

Пошто се више не слави као државни празник, овај датум данас обележавају углавном представници Савеза удружења бораца народнослободилачког рата Србије (СУБНОР), Социјалистичке партије Србије и локалних власти.

Ко су били партизани Жикица Јовановић и доктор Миша Пантић?

Осим што су били заједно у акцији 7. јула, обојица су били предратни комунисти и обојица су погинули су у борбама са четницима током 1942. године.

Шпанац је тада имао свега 27 година, а за народног хероја проглашен је 6. јула 1945.

Рођен је у Ваљеву 1914. По завршетку средње школе уписује студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду. У то време радио је као новинар Политике, одакле је избачен 1936.

У 21. години прикључио се тада илегалној Комунистичкој партији Југославије. Већ следеће године је, као добровољац, отишао да се придружи борцима у Шпанском грађанском рату – отуд му надимак Шпанац.

„Мајко, ја нисам могао остати слеп и глув за болове и дозиве човечанства. Ја то нисам могао. Ја волим човека. Ти си ми удахнула ту љубав. Разуми то и, молим те, опрости ми што сам ти нанео бол. Теби и оцу…”, цитира СУБНОР Јовановићево писмо мајци.

Вратио се у Југославију пре избијања рата и учествовао у демонстрацијама против потписивања Тројног пакта.

Иако се деценијама говорило о „првој устаничкој пушки“, Жикица је користио пиштољ.

„Носио је два пиштоља на боковима, као и сви комесари из шпанског рата“, наводи се у биографији.

Доктор Миша Пантић је дипломирао на Медицинском факултету у Београду, а специјализацију завршио у Француској.

По повратку 1930-тих се запослио се у Ваљеву и убрзо стекао надимак „народни лекар“, јер није узимао новац за лечење сиромашних.

Одмах по избијању рата се пријавио као добровољац у Југословенску краљевску војску, да би се после капитулације придружио партизанима.

Медицинска школа у Ваљеву и једна од централних градских улица и данас носе његово име.

То са Шпанцем није био случај, иако је одмах после рата проглашен за народног хероја.

Прва основна школа у Ваљеву дуго се звала по њему, као и једна улица у центру града, али су ти називи промењени током протекле две деценије.

У међувремену, двојица жандарма које је убио - Богдан Лончар и Миленко Браковић - одлуком Окружног суда у Шапцу 2008. године су рехабилитовани.

У решењу суда истиче се да је утврђено како су жандарми „лишени живота без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко-политичких разлога, као жртве прогона и насиља, од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот”, писала је Политика.

„Почетак револуције, не устанка“

„Тог 7. јула 1941. Жикица Јовановић и још један локални алкохоличар Цветин Солдатовић пуцали су на обичне српске жандарме Богдана Лончара и Миленка Браковића, иако тамо и на 50 километара у околини није било ниједног немачког војника.

„Те чињенице, које показују да то није могао бити почетак устанка против окупатора већ почетак борбе за власт и револуције неки и даље одбијају да прихвате“, рекао је за Блиц судија Гојко Лазарев који је потписао пресуду о рехабилитацији.

Ипак, као Дан устанка у Србији се овај дан славио од 1945. па све до 2001. године.

Србија је већину тог периода била део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

О значају тог празника говори и то што је републичка скупштина 1975, установила Седмојулску награду – највишу државну награду која је додељивана бројним истакнутим појединцима за најзначајнија достигнућа у науци, уметности, привреди и другим областима друштвеног живота.

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.07.2021)