Како су настала одељења за интензивну негу

До тридесетих година прошлог века, многи хируршки пацијенти су брзо умирали после најсложенијих оперативних захвата. Један талентовани хирург донео је малу, али драстичну промену која је потпуно променила здравство.

Харви Кушинг је био најбољи неурохирург своје генерације. Пацијенти су га обожавали, описујући га као брижног и љубазног, али зато је особље држао у сталном стању страха. Није толерисао грешке и умео је да буде хладан, прек и груб. Али све му се опраштало, зато што су резултати говорили за себе.

Дана 15. априла 1931. Кушинг је извео своју 2.000-ту операцију тумора на мозгу у болници Питер Бент Брајам, у Бостону, Масачусетс. Пацијент је била тридесетједногодишња Ида Херсковиц, којој је откривен тумор због којег је имала страшне главобоље и постепено је губила вид.

• Корона вирус: Одговори на сва ваша питања
• Ко су девојке из Новог Пазара које су скупиле 36.000 евра помоћи за један дан
• У Кини пронађен нови вирус са „пандемијским потенцијалом&qуот;

Током неколико сати Кушинг је радио стрпљиво, прецизно и методично (упозорење: детаљан снимак операције). Радио је на њеном отвореном мозгу, затварајући клемама крвне судове и нежно одсецајући ткиво како би јој се вратио вид.

Пре Кушинга, осам од десет пацијената над којима је извршена операција мозга би умрло. У овој болници, хирург је стопу смртности спустио на само 8%. Ида Херсковиц ће доживети старост.

„Славили су га као оца неурохирургије&qуот;, каже Денис Спенсер, Харви и Кејт Кушинг професор неурохирургије на медицинском факултету при Јејлу. „Био је посвећен својим пацијентима и посвећен томе да операције главе претвори у праву специјалност.&qуот;

У време пре антибиотика, и уз увек присутан ризик од тога да бактеријска инфекција убије онога ко иде под нож, Кушинг је оперисао у апсолутно стерилним условима. Носио је рукавице и маску, и чинио све што може како би стерилисао рану и умањио шансу за болест. Кључно је било то што је настављао да се стара о пацијенту након операције - у периоду у ком је постојао велик ризик да пацијенти умру.

„Нису сви хирурузи посвећивали толико пажње пацијенту након операције&qуот;, каже Спенсер. „Кушинг је своју педантност преносио и на постоперативну негу пацијената.&qуот;

Често се лично старао о ранама пацијената, чувајући их од инфекције. Увео је системе помног праћења и бележења стања - као и прву широку употребу рентгенских зрака и праћења висине крвног притиска. О сваком пацијенту бринуо се тим специјализованог особља.

„Кушингово комплетно одељење је више личило на одељење интензивне неге него код других хирурга&qуот;, објашњава Спенсер. „Медицинске сестре и ниже хируршко особље знало је да ће се наћи у великој невољи ако чаршави нису прописно затакнути и ако завоји нису чисти или се пацијент жали.&qуот;

Кушингово одељење није много личило на данашња одељења за интензивну негу - у којима су пацијенти окружени сензорима и мониторима - али концепт је био исти. Када су, током Другог светског рата и педесетих, операције постале сложеније - са, на пример, првом операцијом на отвореном срцу - Кушингова пионирска постоперативна нега почела је широко да се примењује, спасавајући безбројне животе.

Међутим, Кушингов рани облик специјализоване интензивне неге планиран је за операције, а не за трауматске повреде или болести. Оне могу да захвале једној епидемији.

У првој половини 20. века, готово сваке године би се десетине хиљада људи широм света заразило полиом. Вирус је имао обичај да удари лети, циљајући децу и показујући у почетку симптоме налик грипу. У тежим случајевима би напао нервни систем, паралишући жртве и спречавајући их да дишу. Они који би преживели често би остајали са трајним оштећењима и респираторним тешкоћама.

У августу 1952, болницу Блегдам у Копенхагену, главном граду Данске, преплавиле су стотине тешких случајева полиа. Без нечега што би им помогло да дишу, већину је чекала смрт. Једини доступан третман био је механички респиратор, познат као железна плућа.

Пацијент би лежао у танку налик на ковчег, док би му само глава вирила. Стварајући вакум унутар танка, машина би наводила плућа да се шире и увлаче ваздух. Алтернативни систем, познат и као шкољкасти вентилатор, користио је куполасто кућиште привезано на пацијентове груди како би помагао ширење и контракцију плућа.

Али у целом Копенхагену постојала су само једна железна плућа, само шест прсних вентилатора, и 316 пацијената којима је био потребан третман.

„Ситуација је заиста била очајна&qуот;, каже Фиона Кели, саветник за медицину интензивне неге при болницама Ројал јунајтед у Бату, на југу Енглеске, и коаутор научног рада о одговору током епидемије. „Више од 300 пацијената чекала је смрт.&qуот;

• Да ли ћемо због корона вируса радити мање, али квалитетније
• Корона вирус: Какви су симптоми и шта ради телу

Начелник болнице сазвао је хитни састанак како би се изнашло решење. Анестезиолог Бјорн Ибсен предложио је да, уместо да на силу шире прса, служећи се негативним притиском путем железних плућа, пробају да утерају ваздух право у плућа путем цеви. Та техника је развијена за употребу током операција.

Али убацивање цеви у уста и кроз трахеју било је сувише неугодно да би пацијенти издржали дуготрајнији третман и изводило се једино под анестезијом. Ибсен је предложио да се употреби релативно нова техника трахеостомије. То је значило да се на врату отвори мала рупа, одмах испод ларинкса, и да се тим путем уметне цев право у плућа.

За ту цев је прикачен обичан гумени мех, који се могао стискати руком. Стотине лекара и студената медицине и стоматологије ангажовано је како би стискали мехове и надзирали пацијенте - готово њих седамдесет је у сваком тренутку било у болници.

„Трахеостомија уопште није болна, пацијент може да буде будан и да комуницира&qуот;, каже Кели. „Ако вентилацију спроводи студент медицине, као у болници Блегдам, или се користи вентилатор, као што то радимо данас, онда полако можемо да смањимо обим помоћи која је пацијенту потребна током опоравка.&qуот;

Ибсенова стратегија спасла је на десетине живота и довела до тога да се у болници отвори прво одељење за интензивну негу на свету, са засебним простором и медицинским особљем. Али интензивна нега се не своди на замисао о одвојеном одељењу у оквиру болнице, већ подразумева и принципе бриге о најкритичније оболелим пацијентима.

„Интензивна нега је засебна медицинска специјалност&qуот;, каже Данијел Брајден, заменик декана британског Факултета за медицину интензивне неге, који ове године слави стотину година постојања. „То, стога, није тек место, већ цео пакет, збир мера неге која се указује појединцу&qуот;.

Ибсенове иновације у Данској постепено су прихваћене широм света. Комбиноване са иновацијама у постоперативној нези које је развио Кушинг, довеле су до тога да већина великих болница отвори специјализована одељења.

Године 1971. Денис Спенсер је помогао да се део хируршког одељења болнице Њу хејвен при Јејлу, у Конектикату, претвори у одељење за интензивну негу.

„Пошто није било обавезно да се у аутомобилима носе везани појасеви, виђали смо много тешких повреда кичме за које је била нужна специјална нега&qуот;, каже Спенсер. „Одлазили смо тамо током викенда, окречили смо простор, скинули под и убацили пет кревета. Затим смо почели да обучавамо сестре да обраћају посебну пажњу на све што има везе са пацијентима с повредама кичмене мождине.&qуот;

На другим местима, болнице су оснивале „шок одељења&qуот;, где су технологија и специјалисти - медицинске сестре, фармацеути, лекари и анестезиолози - заједно лечили пацијенте с најтежим облицима обољења. Пошто је многим пацијентима требало нешто да ублажи болове, као и лечење под седативима, анестезиолози су се показали кључним специјалистима.

Данас веће болнице могу да имају по неколико различитих одељења за интензивну негу, како би покриле широк спектар стања - од тешких симптома Ковида-19 до рана од метака, срчаних и можданих удара, те хируршких компликација.

„Осећам да смо ми средиште болнице&qуот;, каже Кели. „Ми преузимамо најтеже болеснике у свако доба дана и ноћи и невероватно је кад видите како се пацијенти за које сам мислила да неће преживети опорављају из дана у дан и на крају напусте наше одељење с широким осмехом на лицу.&qуот;

Десетине хиљада људи дугују животе интензивног нези. У Уједињеном Краљевству, на пример, три четвртине оних који доспеју у одељење за интензивну негу на крају преживи. Али важно је и размотрити шта се дешава након што пацијенти буду отпуштени.

„Људима који су били на интензивној нези треба стална подршка након боравка на том одељењу и то је веома важан аспект&qуот;, каже Брајден. „Није реч само о преживљавању, већ и о квалитету живота.&qуот;

А одељења за интензивну негу се суочавају и са другим изазовима. Кушинг је први увео технологију попут надзора висине крвног притиска и та одељења и дан-данас почивају на технологији. Али како пацијенте окружује све више машина као што су вентилатори, монитори срчаног рада и сензори виталних знакова, као што су температура и ниво кисеоника у крви, долази до нових компликација.

„Велики број сонди и машина данас лекарима даје много података, али све је то расуто и они их морају некако посложити у глави&qуот;, каже Спенсер. „Следећи корак јесте да машина научи да развије алгоритме, тако да ћете моћи да узмете све те разнородне информације и убаците их у њу, како бисте дошли до суштине - то представља будућност одељења за интензивну негу&qуот;.

Оно што је започео један опсесивни и незгодни хирург, уз тежњу да се што пре одговори на једну пандемију, променило је медицину. „Значај тога што су они постигли не да се измерити&qуот;, каже Кели. „Све дугујемо тим пионирима&qуот;.

Ричард Холингам пише о науци и свемиру за ББЦ Фјучер и аутор је књиге „Крв и црева, историја хирургије&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.08.2020)