Кореја, рат и сећање: Ћерке се боре за част ратних заробљеника који се нису вратили кући

Колико год се трудила, Ли не може да се сети шта се десило након што су извршиоци смртне казне испалили три хица којим су усмрћени њен отац и брат.

Било је то пре три деценије, кад је Ли била у тридесетим. Међутим, добро се сећа шта се десило непосредно пре тога.

Припадници снага безбедности одвукли су је на стадион у селу Аоџи у Северној Кореји. Присилили су је да седне под дрвени мост и чека да се нешто - није знала тачно шта - деси.

Окупила се маса и пристигао је камион, а два човека су спроведена са њега. Били су то њен отац и брат.

„Везали су их за стубове, назвали их издајницима земље, шпијунима и реакционарима&qуот;, рекла је Ли у интервјуу за ББЦ.

• Какав је однос Јужне Кореје према севернокорејским избеглицама
• Први сусрет породица раздвојених Корејским ратом: 'Мислио сам да ћемо бити раздвојени три дана, а били смо 66 година'
• Брод на којем је спас пронашло 14.000 избеглица из Северне Кореје

Ту се њено сећање прекида.

„Мислим да сам вриштала&qуот;, каже она. „Вилица ми је била дислоцирана. Комшија ме је повео кући да ми је намести.&qуот;

Заборављени заробљеници

Лиин отац био је један од око 50.000 бивших ратних заробљеника који су држани на Северу када се окончао Корејски рат.

Бивши затвореници били су прегруписани против воље у јединице севернокорејске војске, присиљавани да раде на реновирању стамбених зграда или у угљенокопима до краја живота.

Кад је 27. јула 1953. потписано примирје, јужнокорејски војници претпоставили су да ће ускоро доћи до размене заробљеника и да ће бити послати кућама.

• Шта знамо о Северној Кореји и Ким Џонг Уну
• Сестра или мајстор шпијунаже: Ко би могао да замени Ким Џонг Уна
• Ким Џонг-Ун се појавио у јавности, преносе севернокорејски медији

Међутим, Северна Кореја је вратила само мали број затвореника које је заробила, а ускоро је Јужна Кореја углавном заборавила на остале.

У годинама које су уследиле, три јужнокорејска председника састајала су се са севернокорејским вођама, али ратни заробљеници никада нису били тема тих разговора.

На Северу, чланови Лиине породице третирани су као црне овце.

Лиин отац је рођен на Југу и борио се на страни снага Уједињених нација у Корејском рату, против Севера - што је за њега био жиг срама.

Низак социјални статус породице осудио их је на тежачке послове и лоше изгледе за будућност. Лиин отац и брат радили су у угљенокопима, где су смртне несреће биле редовна појава.

Њен отац је сањао о одласку кући једног дана, кад земља поново буде уједињена.

После посла, причао би деци приче из младости. Повремено би подстицао децу да побегну на Југ.

„Мене тамо чека орден, а ви ћете бити третирани као деца хероја&qуот;, говорио би он.

• Паразит: Јужнокорејски филм ушао у историју Оскара
• Оскар, „Паразит&qуот; и стварни свет: Они живе у мрачним подрумима Сеула

Али Лиином брату, док је једног дана пио с пријатељима, омакло се да преприча шта је њихов отац говорио.

Један од пријатеља га је пријавио властима. Свега неколико месеци касније, Лиин отац и брат били су мртви.

Ли је 2004. године успела да пребегне у Јужну Кореју.

Тада је схватила очеву грешку - његова земља га није доживљавала као хероја, а мало тога је урађено да стари ратни заробљеници стигну кући.

Војници задржани у Северној Кореји су патили.

Доживљавани су као непријатељи државе, људи који су се борили у „марионетској војсци&qуот; и били су прокажени у најниже слојеве севернокорејске друштвене касте као „сонгбуни&qуот;.

Такав статус био је наследан, тако да њиховој деци није било дозвољено више школовање нити слобода да сами бирају занимање.

Чои је била узорна ученица, али њен сан да иде на факултет био је немогућ због статуса њеног оца.

„Реакционарни олошу! Зашто се не вратиш у своју земљу&qуот;, извикала се једном на њега.

• Северна Кореја враћа посмртне остатке америчких војника
• Ким Џонг-Ун јаше по светој планини - шта то значи
• Дом за браћу - прича о последњем логору за децу у Јужној Кореји

Њен отац није викао на њу, али јој је разочарано рекао да је њихова земља сувише слаба да их репатрира.

Пре осам година, Чои је напустила породицу и пребегла на Југ.

„Желела сам да дођем на место на које је желео да дође човек ког сам највише волела на свету, али никад то није могао. Зато сам оставила за собом сина, ћерку и мужа&qуот;, каже она.

Чоин отац је сада мртав, а у Јужној Кореји, на папиру, она нема оца, зато што је према званичним документима страдао у борбама током рата.

Понела сам очеве кости кући

Сон Мјеон-хва се и даље живо сећа очевих последњих речи на самртној постељи пре скоро 40 година.

„Ако икад пођеш на Југ, мораш са собом да понесеш моје кости и сахраниш ме тамо где сам рођен.&qуот;

Сонин отац био је јужнокорејски војник из Гимхае, неких 18 километара од обласког града Бусана на југу.

На Северу је био деценијама примораван да ради по угљенокопима и у фабрици дрвне грађе, а било му је допуштено да оде кући само десет дана пре него што је умро од рака.

„Горко је умрети овде, а да никад поново нисам видео родитеље. Зар не би било добро бити сахрањен тамо&qуот;, рекао је ћерки пред смрт.

Сон је пребегла 2005. године, али требало јој је осам година да изнесе очеве посмртне остатке из Северне Кореје.

Замолила је браћу и сестре да ископају остатке њеног оца и донесу их посреднику у Кину. За то су била потребна три кофера.

Два Сонина пријатеља пошла су да јој помогну, али је Сон носила очеву лобању.

Сон се више од годину дана борила да њеном оцу буде признат статус нерепатрираног војника.

Тек је 2015. успела да сахрани његове посмртне остатке на националном гробљу.

„Мислим да сам коначно испунила своју дужност као ћерке.

„Али срце ми се слама кад помислим да је последњи дах удахнуо тамо&qуот;, каже она.

Сон је касније сазнала да је породица скупо платила ту сахрану. Њена браћа и сестре су на Северу послати у политичке затворе.

Сон сада води Удружење породица ратних заробљеника из Корејског рата, које се бори за бољи однос према око 110 породица јужнокорејских војника који никад нису стигли кући.

Преко ДНК теста, Сон је успела да докаже да је ћерка свог оца - што је било неопходно да би поднела захтев за његове неисплаћене плате из Јужне Кореје.

Чак и ако успеју да побегну на Југ, деца ратних заробљеника нису званично призната, а многи од нерепатрираних затвореника сматрају се мртвима или отпуштеним из службе током рата, или просто несталима.

Само је шачица ратних заробљеника који су успели да побегну на Југ примила неисплаћене зараде, а они који су умрли у заробљеништву на Северу нису имали право на било какву одштету.

У јануару су Сон и њени адвокати поднели тужбу Уставном суду, тврдећи да су породице затвореника умрлих на Северу непоштено третиране и да влада није урадила ништа да репатрира заробљенике, што је чини одговорном за оне који су нису вратили.

„Били смо веома тужни што смо рођени као деца заробљеника, а било је још болније кад су нас игнорисали чак и кад смо стигли у Јужну Кореју&qуот;, каже Сон.

„Уколико не можемо да повратимо част наших очева, језиви живот ратних заробљеника и њихове деце биће заборављени&qуот;.

Нека имена су промењена да би се заштитила безбедност саговорника. Илустрације: Дејвис Сурија

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.01.2020)