У колибама смрти

Облак се надвија кô пијан месец над коље у небо убодено, и тече црвена крв реком. И путеви су у магле уткани што су легле по дрвећу. Осећамо да по кућама нашим сенке костура шећу, у селу цветном, далеком. И ничег нема што би нас опило у том часу, и сви смо силни, крвави атамани у овом клању. И зар да од ласта чекамо да на спасу, љубечи се по крвовима дању? Већ легнемо ничице у влажне куте, и слушамо како тишине зашапћу слатко, па ућуте. А изнад глава киша нам