Još čujem jauke i osećam bol: Potresno svedočenje dr Milovana Kerkeza o stradanju dece na Petrovačkoj cesti, 7. avgusta 1995. godine

Dan sunčan, bez ijednog oblačka. Sija avgustovsko sunce. Kolona se kreće. Odmiče. Vidi joj se kraj, ne vidi početak. Šta se, ono, čuje? Grmi? Odjednom sve prestaje. I, ništa se više ne čuje. Užas je! Sve gori! Na cesti leže bespomoćni. Mrtva tela. Jedna ruka na cesti. Druga u polju. O, Bože, da vidiš... Dečja glava odvojena od tela. Još otvorenih očiju. Okamenjenih. Usta, kao da zovu. Govore: šta sam ja, dete, skrivilo? O, Bože, da li čuješ jauke? Jecaje? Zov? O,