За њима ће вјекови храмати (11): Збогом лепи и страшни животе
Вести онлине 23.10.2020 | Будо Симоновић - Вести
Док су те двадесетшестомартовске ноћи 1984. године одјекивала звона Саборне цркве у Београду, један старији човек се преко оближњег моста на Сави журно примицао левој обали реке. Други, млађи, готово је трчао за њим и дозивао га, али се он није освртао или га није чуо од звона, или није ни желео да га чује већ се, кад је прешао преко реке, одједном нагнуо преко ограде моста и нестао у помрчини. Био је то завршни чин животне драме Бранка Ћопића, једног од најпознатијих српских писаца новијег доба, а
Била је то још једна од трагедија које као усуд прате овај мост, како овај данашњи, који је на том месту пребродио Саву пре шездесет и пет година, тако и онај првобитни, који је у саобраћај пуштен у децембру 1934, а шест и по године касније, у априлу 1941, срушен. Док је ојађени Срећковић на плочнику испод моста јадиковао над својим мртвим добротвором, полицијски инспектори, који су се зачас сјатили око њега, почели су сумњичаво, па и дрско, да га салећу
