Ljubomir Živkov: Voz
RTV 07.11.2020 | RTV
FARKAŽDIN - Ako sam nešto voleo, bio je to voz, ako je nešto bilo uzbudljivo bila je lokomotiva, mada bili su zadivljujući i vagoni, putnički, sa metalnim stepenicama koje se ukažu kad kondukter iznutra otvori teška vrata, teretni vagoni isto svi lepi, jedni zatvoreni, zagasito crveni, u kojima ne znaš šta je, u drugima bikovi kojima se crno piše, samo što za razliku od robijaša imaju poprečne da kažemo rešetke, kroz koje poslednji put vide cvetove maka iznad repe, pa plitki, otvoreni vagoni, kao da su
Železničke stanice i vekternice, svuda uredne i sve jednake, šefovi stanica i skretničari su bratstvo povezano šinama, banderama – manjim od onih za struju, iako su starije od ovih koje će po selu posaditi “Elekrovojvodina”: kao ćušakinje su naspram odraslih konja – i telefonima, koji se doduše ručno navijaju kao prvobitni gramofoni; žive na kraj sela, a povezani sa čitavim svetom, dok nas, kad zimi i poslednji Farkaždinac dune u lampu i ugasi je, kao da je i Bog
