Вхат а лифе илити како ми је фим "Друк" вратио наду да ће све бити океј

Све је почело од жеље за препуном, задимљеном, полуилегалном кафаном где се туре обрћу чудним ритмом, али таквим да ти одмах постане јасно шта заправо значи “не зна се ко пије а ко плаћа”, а плаћа се на “донесем ти остатак сутра”, и где изгледа сви поручују песме за највише суза. Много ми недостају та грљења на “ова је моја” (а та је свака трећа), и стварно ми тешко што од тога ништа до даљњег, а најтеже ми што ни не знам кад ће. Онда ми се одједном ишло на