Остале су само санке… и црвени снијег
Ал Јазеера 25.01.2020 | Драган Бурсаћ
“Гдје ли сте сад, негдашњи моји другови? Гдје си, Крсто ‘Буво’, Хамиде ‘Русу’, Дуле Дабићу ‘Хајдуче’? Зашто се не јавите старом другу? Доста смо хљеба заједно појели, извукли море казни, наскитали се, напричали, наиграли… Гдје ли сте то отишли? Какве ли вас игре одвукоше да ме више не чујете? Тишина.
Нико не одговара, ћути интернат, изрешетан, мрачан и пуст.” “Мама, доста је за данас читања. Хоћу вани! Погледај како је лијеп дан! Сва дјеца су доле испред зграде. Санкају се. Мама, види колики је снијег… Идемо доле, морам доле!” Мајка Барбара Јуренић управо је почела читати свом десетогодишњем сину Данијелу Магареће године великог Бранка Ћопића. Дијете се одмах на почетку романа сусрело са ратом и нестајањем драгих људи. “То можда и није добро”, мисли мајка.
