Дирљиви призори у Србији: Овај свет је сувише препатио да би могао бучно да се радује
Вечерње новости 06.02.2021 | Арчибалд Рајс
ПОЛАЗИМО рано ујутро, 5. октобра 1918. године, у правцу Врања. Нажалост, киша почиње да пада и не престаје целог дана. Правимо прву станицу у Горњем Павловцу, где вршим своју анкету, али долази наредба да пођемо даље, и ми полазимо по киши, пошто смо поново савили покисле шаторе, до Нерадовца.
Ту смо се доста удобно сместили у некадашњој кафани и ја испитујем по вољи сељаке из села. Сада смо у старој Србији и оно што сазнајем о владању Бугара, превазилази све што смо могли замишљати. Аустријанци се предају и не одупиру се. Данас имамо 1.300 заробљеника. Одлазим 6. октобра, у 7 сати са Жувом и поручником Жарком Поповићем за Врање. Не пада киша, али по планинама висе облаци пуни воде. Стижемо тамо за мање од једног сата. На путу сусрећемо сељаке и
