Ко није плакао?
Данас 22.02.2021 | Пише: Павле Симјановић
Филмска критика: Дара из Јасеновца Режија: Предраг Антонијевић; сценарио: Наташа Дракулић; земља: Србија, 2020. Пошто се ради о одличном примеру за анализу намере аутора који је ушао у ринг са причом из доба холокауста/шое, дозволићете ми да напишем пасус или два о италијанско-француском филму „Капо“ мог омиљеног анархисте, италијанског Јеврејина Ђила Понтекорва, снимљеном у Југославији 1959. године.
Главна јунакиња, четрнаестогодишња француска Јеврејка Едит (Сузан Стразберг, ћерка Лија Стразберга), талентована пијанисткиња, бива, почетком Другог светског рата, у рацији, заједно са родитељима, одведена у неименовани логор за истребљење, или барем почетак истребљивачког процеса. Прве ноћи, након што су родитељи одвојени од деце, Едит упознаје логорашицу Софију, када прича суштински почиње да добија злокобне обрисе. Софија, у тумачењу глумице са
