Село, млади и Србија: Венчање које је пробудило успавано село на Старој планини
Александар и Светлана заменили су живот у граду животом на селу - најмлађи су пар у селу Изотовци на обронцима Старе планине.
Венчање у сеоском манастиру, гости, музика - на први поглед нема ничег необичног на венчању Светлане Дивчић и Александра Манића.
Али њих двоје су први пар који се венчао у селу Изотовци на Старој планини у последњих неколико деценија.
Последња свадба у селу, прича Александар, била је 1974. године - тада се удавала његова мајка.
За скоро пет деценија, колико је прошло од последњег венчања, млади људи су из села углавном одлазили.
Пре две године, десило се нешто несвакидашње - Александар и Светлана доселили су из града на обронке Старе планине.
„Осећај је да мењате нешто. У селу је, пре нашег доласка, живело око петнаестак људи, сви старији од 60 година&qуот;, прича Александар за ББЦ на српском.
- Упознајте жену која је заиста отишла на село да чува овце
- Зашто се људи у Србији селе из града у село и шта раде у Врмџи
- Корона вирус: Пет савета за продуктиван рад од куће у Србији
Светлана додаје да би мештани овог малог села у општини Димитровград ускоро могли да добију још неколико нових комшија.
„Планирамо да нас буде више, да за десет година село буде пуно деце&qуот;, каже Светлана.
Александар поносно додаје да желе да покушају да промене тренд депопулације који је захватио Стару планину.
Од кехаји овчара до најмлађег пастира у селу
Село Изотовци налази се у близини фарме оваца на којој раде и Светлана и Александар.
Фарма од скоро хиљаду грла стоке улива им, кажу, наду да ће са породицом коју планирају моћи да остану на селу.
„Подржана је изградња вртића и школе у селу Височка Ржана, а обновљени су и путеви који воде до Димитровграда&qуот;, прича Александар.
Он би желео да његова деца детињство проведу на Старој планини, као и он сам - као дечак, летње распусте проводио је у Изотовцима.
„Чувао ме је мој деда који ме је враћао у нека стара времена, у време Турака, отварао ми је машту&qуот;, сећа се Александар.
Са осмехом каже да се у Пирот, у коме је живео, као дечак враћао са узбудљивим причама којима је фасцинирао „градску децу&qуот;.
Погледајте и видео о чувеном сјеничком сиру:
Да пресече и донесе одлуку да се из Пирота, у коме је радио као кустос археолог у Музеју Понишавља, пресели на село, помогла му је повезаност са Старом планином.
„Моја породица је једна од најстаријих у селу, водимо порекло од кехаји овчара - сви моји су бавили сточарством још од 17. века&qуот;, прича.
Кехаји је турска реч која је означавала старешину, каже.
„То су биле старешине које су окупљале више породица које су узгајале овце.
„Посао им је био да контролишу производњу. Били су нешто попут извршног директора у то време&qуот;, смеје се Александар.
По угледу на деду, прадеду и читаву породицу, Александар се вратио овцама и постао најмлађи пастир на обронцима Старе планине.
„Највише грла је било када је главни био дедин прадеда, чували су 378 оваца. Ми сада чувамо 300&qуот;, објашњава.
Посао-кућа, кућа-посао, али у природи
За разлику од Александра, супруга Светлана је рођена у селу у околини Врања.
Ипак, после студија остаје да живи у Београду.
„У граду не можете да мењате ништа, а на селу можете.
„Град ми не недостаје&qуот;, каже Светлана.
Када сте већ у селу, једини начин да опстанете је рад, додаје Александар.
„Можете да мењате и себе и средину. Само је потребно много да се ради&qуот;, смеје се.
- Војвођанско село којим газдују жене
- Зашто Новосађанин већ трећи викенд заредом чисти Фрушку гору
- Колико смо урадили за животну средину у доба короне
За Светлану, рад на селу јесте променио много, али остала је у сфери коју познаје - ради као економиста на фарми оваца.
„Фарма броји 900 грла оваца, на пролеће ће их бити око 1200.
„На испаши су целе године, осим у току зиме, када се затварају&qуот;, објашњава Светлана.
Александар, који осим рада са његових 300 оваца, помаже као пастир и на овој фарми, објашњава да се овде овце чувају на старински, традиционални начин.
„Млеко добијамо тако што примитивно муземо, без помоћи машина.
„Јагње које очувамо хранимо само органском храном, животом и кукурузом. једина иновација је храњење и у припреми хране&qуот;, каже.
Шта је потребно да би се живот у граду заменио животом у селу?
„Потребно је храбрости&qуот;, убеђена је Светлана.
„Човек мора да буде спреман на борбу и на одрицања.
„Потребно је бити истрајан, упоран и стрпљив. Тако је загарантован успех&qуот;, додаје.
Светлана и Александар сада живи у сеоској кући старој 130 година.
„Када уђете и осетите топлину и енергију људи који су некада ту живели, схватите да не вам телевизија и телефон нису неопходни&qуот;, смеје се Александар.
Он сматра да је најважнији тренутак пре пресељења на село тренутак самоспознаје.
„Човек мора да увиди да није све у телесном конфору и социјалном статусу&qуот;, каже.
У 2020. години, у читавој општини Димитровград, на чијој територији се налази село Изотовци, венчало се само 33 парова, пренели су локални медији.
За Александра и Светлану, нови лист који су окренули преселивши се на село, кажу, представља обећање неког другачијег живота.
„У граду се увек негде јури, жури, деца гледају у телефон.
„Овде је другачије - овде су деца уз вас и од малих ногу учествују у послу и блиском контакту са родитељима&qуот;, каже Александар.
Светлана тврди да је село шанса за децу.
„Сматрам да овде могу да израсту у добре људе&qуот;.
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 04.06.2021)
