Пуковнику нема ко сузе да брише

Тама извире на начин мучан колико и нестваран, онде где би само светлост требало бити судбина. Тако изгледа, оку случајног посматрача, када од звоњаве Вождовачке цркве, дрхте вампири у удаљеним маглама Трансилваније. Невелики храм, изграђен у доба неких других бесмисла, данас постојано држи позицију на месту где се укршта нико и ништа. Дебела, испуцала врата крију хришћанску богомољу у свом старом, препознатљивом руху. Иконе светаца, тих старословенских душа,