Русија: Шта је то „гето за сирочад” и како да се спречи њихово настајање

У октобру 2021. године представници највећих руских добротворних фондација, које се баве проблемима деце без родитеља, позвали су да се не усваја измена закона „који ће довести до масовне појаве „гета за сирочад&qуот;.

ББЦ на руском објашњава у чему је суштина измена и како сада стоје ствари са тим „гетом&qуот; у Русији.

Немојте „трулити&qуот; у неуропсихијатријском интернату

Дарина (име је измењено, жена жели да сакрије властиту интернатску прошлост, у Русији је тема деце без родитеља и даље стигматизована - прим.ур.) вуче колица за бебе у улаз петоспратнице у Кузњецову.

Петоспратницу окружују нови светли солитери: на западу Москве активно се гради, али Даринина зграда је остала нетакнута а планова за њено пресељавање још нема.

Дарина је овим задовољна, иако у старој згради нема неких удобности, типа лифта или рампе за колица.

Она ставља колица у мали предпростор и детаљно их брише посебном крпом, која се ту налази.

Из суседних врата извирује старија жена, опрезно се поздравља са мном и пита да ли треба да помогне око детета.

Даринина ћерка Мила, раздрагано трчи ка њој, а ми улазимо у празан, аскетски намештен стан са дречавом мрљом у углу.

Милин кревет је дречаво, дречаво розе и око њега се налази исти такав розе замак.

„Вероника Матвејевна брине о мени од самог почетка&qуот;, објашњава Дарина изувајући ципеле и стављајући их на отирач у углу.

„Чини ми се да она још није ни знала моју причу, али је одлучила да помогне, иако је у почетку више псовала.&qуот;

• Жена која се нада да ће јој бити дозвољено да усвоји пријатељицу
• Бесплатна земља за оне који хоће да живе у најхладнијим деловима Русије
• Они немају дом - „Много је путева до улице&qуот;

Даринину причу прати детињство проведено у дому за децу инвалиде, а затим у неуропсихијатријском интернату.

Пошто је одрастала у нефункционалној московској породици, са пет година девојчица је поломила кичму, и то је био пресудни догађај због које се социјална служба одлучила да одузме Дарину родитељима алкохоличарима.

Дарина се нашла у Дому за децу са инвалидитетом, отац је нестао, мајка умрла, а стан у коме је девојчица живела и била пријављена, родбина је заузела без икаквих махинација.

Нису успели да обезбеде старатељство, а девојчица је одрастала у Дому за децу са инвалидитетом, у исто време јој је постављена дијагноза „менталне заосталости&qуот;.

Она није имала никаквих менталних проблема док није доспела у систем деце без родитељског старања.

Постављање непостојећих менталних дијагноза је распрострањена пракса у домовима за децу без родитеља, што значи да је то пут ка онеспособљавању и одласку у неуропсихијатријску установу за децу.

Одатле излазе само неки.

„Требало је да трулим у Неуропсихијатријском интернату&qуот;, Дарина сипа чај у шољице: има их две, као и два тањирића и столице у маленој кухињи „хрушчовке&qуот;-

„Била сам веома тужна када сам се тамо преселила, да будем искрена, постало ми је ***** [свеједно] и за себе, и за овакав живот.

„Међутим, у интернат су дошли људи, којима није било свеједно. Они су ме и избавили&qуот;.

Волонтери једне добротворне организације током посете штићеницима сиротишта обратили су пажњу на тужну девојчицу.

Годину дана је требало да поново постане радно способна, а још четири да се реши „стамбено питање&qуот;.

Дарини нису хтели да дају стан због тога што је била пријављена на старо место становања.

На суду се испоставило да је то право на квадратуру у центру Москве, где је био стан њених родитеља, мистериозно изгубљено, а могло је да дође и до потешкоћа са правом да добије сопствени стан.

Девојци су помогли адвокати и волонтери, и на крају је добила мали стан у старом московском стамбеном кварту.

Дарина каже да није рачунала на то, а када су јој дали кључеве, једноставно није могла да верује.

„У почетку нисам куповала кревет, само сам спавала на душеку&qуот;, сећа се она.

„Све време ми се чинило да то није моје и да ће ме, пре или касније, иселити из тог стана, и да ћу се вратити назад у интернат.

„А онда се појавила Мила и тада сам схватила да не могу да идем у интернат.&qуот;

Мила се родила пре две године, а Дарина живи у стану већ три године.

• Фотографија која је обишла Србију: Ко су брат и сестра загрљени у свратишту
• Бебе су гладне - отворена прва јавна кухиња за најмлађе у бившој Југославији
• Деца сирочићи „добровољно раде&qуот; у рудницима у Северној Кореји

У почетку је било тешко, каже она, а њен први критичар била је Вероника Матвејевна, иста она старија комшиница која сада често чува њену ћерку.

„Једноставно нисам знала да ђубре треба негде да се баци&qуот;, прича Дарина осмехујући се.

„Паковала сам га у кесе и стављала га поред врата. Знаш ли само како је Матвејевна викала? А она може да виче и те како&qуот;.

Онда се десило да Дарина умало није изазавала пожар, заборавивши на упаљеној рингли празан лонац.

Затим је потрошила сав новац од инвалидске пензије и није знала од чега да купи храну.

Потом је нашла посао, на коме су је преварили за плату, и опет је морала да позајми паре од Веронике Матвејевне, оне су се до тада већ спријатељиле и ова је почела да се брине о њој.

Дарину и Милу не напуштају представници добротворне организације која помаже деци без родитељског старања, иако већ има 26 година и већ дуже време живи сама.

Од четвртине до половине

У октобру 2021, представници највећих руских добротворних фондација, „Волонтери за помоћ деци без родитеља&qуот;, „Наша деца&qуот;, „Аритметика доброте&qуот; и други, организовали су петицију „Не усвајати измене закона које ће довести до масовне појаве „гета за децу без родитеља&qуот;.

Добротворне фондације се прибојавају да ће бити усвојен предлог амандмана на савезни закон који регулише процес и обим издавања социјалних станова за децу без родитеља и децу без родитељског старања.

Пројектом се предлаже повећање процента издатих станова у једној згради са 25 на 50 одсто.

Петиција још нема успеха, потписало ју је нешто мање од 2.000 људи.

Недавно је на каналу „Редакција&qуот; пуштен филм о „гетима у којима живе деца без родитеља&qуот;, и ако бисте читали коментаре на филм, одмах би вам постао јасан разлог његове непопуларности.

„Цео живот ринтам, нико ми није помагао да купим једнособан стан у Саларјеву на хипотеку, а овима је све време крива држава&qуот;, огорчено коментарише један од корисника.

Његов коментар и други сличног садржаја имају много лајкова.

„Да бисмо разумели која је разлика између човека који зарађује да би купио једнособан стан у Саларјеву, и деце из сиротишта, која су добила стан после напуштања установе, морамо много да се вратимо уназад&qуот;, каже Елена Аљшанскаја.

Она је директорка фондације „Волонтери за помоћ деци без родитеља&qуот;.

Дете које се налази у дому није дошло на привремено бањско лечење, њега су извукли из одређене ситуације или тешког злостављања, или губитка места становања.

То су веома тешка драматична искуства, која утичу на целокупан даљи развој.

Оно је само као рањена звер, и још доспева у ситуацију искривљене стварности, колективног становања, што нема апсолутно никакве везе са животом који ми водимо.&qуот;

Погледајте видео: Живот једног бескућника

Алшанскаја скреће пажњу на то да дете у сиротишту не може да се упозна с тим како људи зарађују за живот, за њега је концепт новца и прихода потпуно илузоран, баш као и концепт елементарних свакодневних вештина.

„Ми разумемо да се социјалне вештине формирају под утицајем средине у којој ми живимо, учимо унутар реалности у којој се налазимо.

„А деца у дому се не налазе у ситуацији обичног живота у стану, у социјалном миру и не уче свакодневне ствари које сви знају&qуот;, додаје Аљшанскаја.

Она истиче, да у већини случајева са 16 или 18 година „дете из породице&qуот; се никада не нађе у ситуацији потпуног недостатка подршке, када у близини нема ниједну блиску особу.

„Људи обично ступају у самосталан живот веома постепено, објашњава Аљшанскаја.

„Неке родитељи током студирања финансијски подржавају, неко може да рачуна само на тањир боршча и поверљиви разговор.

А то је многоструко више од онога што има један просечни штићеник деома за децу без родитеља који је напустио установу.&qуот;

Пошто напусти дом за децу без родитеља, судбина дојучерашњег детета, које је постало пунолетно, веома ретко занима неке државне и надзорне институције.

Од недавно, штићеници дома за децу без родитеља, који су изашли оданде, могу да се прате до 23. године, али то није обавезно.

Центри за адаптацију деце која напусте дом не раде свуда, а помоћ коју нуде је најчешће у виду консултација - правних или социјалних.

„Ово није ситуација када дете рида мами на рамену зато што га је девојка оставила и зато што су га избацили са првог посла, па нема од чега да плаћа кирију за стан, па се враћа кући.

„Не, то није таква ситуација&qуот;, прича Аљшанскаја.

„Код другара&qуот;

Реч „Њекрасовка&qуот; изговарају све добротворне фондације које се противе „гетима за децу из сиротишта&qуот;.

У стамбеном блоку иза московског кружног пута првенствено су изграђени социјални станови и изградња још није завршена: викендом ради трактор, радници скидају асфалт како би поставили следећу линију инсталација.

Посматра их друштво са пивом на клупици дечијег игралишта.

Нико не жели да разговара.

Када покушам да сликам околину, један од младића покушава да ми одузме телефон, међутим, после речи:

„Ви сте вероватно локални, полиција вас познаје и брзо ће вас пронаћи&qуот; повлачи се.

Улази у зграду углавном нису затворени, иако постоје електронске браве.

На степеницама је јако задимљено, около леже празне кутије цигарета и флаша.

На софи једног одморишта лежи човек који се представио као Иван, према његовим речима, он није локалац, већ је „дошао да посети ортака&qуот;.

Иван је такође дете из сиротишта, стан који је добио налази се на другој страни Москве, али он тамо не живи: углавном је „код другара&qуот;.

Стан, према његовим речима, издаје за 20.000 рубаља (око 240 евра) неколицини миграната и како каже „углавном га није брига шта они тамо раде&qуот;.

• Златни тоалет пронађен приликом истраге о корумпираним руским полицијцима
• Шта се највише краде у руским продавницама - не, није алкохол

„У таквим становима улази су увек разваљени, у становима увек једни код других праве журке, ова деца су цео живот живела са неким и тешко им је да остану сами, практично неподношљиво&qуот;, објашњава Марија Пољанскаја, ментор за децу из дома.

Њени штићеници живе у Њекрасовки, и у стамбеном комплексу Северни, и, у неким другим сличним новоградњама.

Често живе по неколико њих у једном стану и око њих нема нормалног окружења.

Нико им неће рећи да нема потребе да слушају гласну музику.

Да није уобичајено да се приређују ноћне забаве.

„Друштво учи људе који су годинама бивали избачени из њега како да живе, а у таквим местима заједничког становања они су ускраћени за ову обуку.

„Испада исто сиротиште, само без и најмањег надзора.&qуот;

Ни сами Маријини штићеници из сиротишта нису превише срећни када се нађу у таквом окружењу.

Једна од њих, Љубов (није хтела да каже своје презиме, јер се плаши сукоба са комшијама) жали се да је немогуће студирати у Њекрасовки.

Неко време пре усељења у стан живела је са младићем и није била навикла на то.

„Музика је од јутра до мрака, то иритира. Ти отвориш уџбеник, а над главом урлање и лупање.

„Одеш да се жалиш, можеш још и да надрљаш због тога&qуот;, жали се она и присећа се када су јој једном приликом залили стан фекалијама, пошто су комшије мокриле са прозора.

Љубов се не осећа безбедно када се враћа са наставе, поготово ако се „парови&qуот; развлаче до касно у ноћ.

Према њеним речима могу да те „увуку&qуот; у разговор и да буду агресивни и у улазу и у дворишту.

„Дођите увече&qуот;, каже девојка „и скоро сигурно ћете видети полицјски ауто који туда стално пролази&qуот;.

Према мишљењу стручњака који раде у сфери деце без родитеља, овакав заједничи боравак изузетно је штетан за рехабилитацију бивших сирочади.

Урбанисти се слажу са њима.

„Повећање удела станова за сирочад са 25 на 50 одсто у једној згради ће највероватније отежати социјализацију младих, њихову органску адаптацију кроз интеграцију у природну урбану средину&qуот;, каже Михаил Алексејев руководилац Центра за градску антропологију КБ Стрелка.

„Деца се нађу затворена у сопственој друштвеној заједници, остају сама са проблемима, које ће решавати експерименталним путем, а не помоћу позитивног примера.

„Искуство на светском нивоу показује, да је лакше спречити такве ситуације него касније решавати њихове проблеме.&qуот;

Он наглашава да је тема социјалног становања уско повезана са питањима неједнакости и сегрегације.

Општи консензус урбаниста и друштвених истраживача је у томе, да свака сегрегација негативно утиче на друштвену климу града, а социјално становање може бити управо такво средство, које би олакшавало мешање људи из различитих социјалних групација.

Да би се то постигло, људи различитог порекла, социјалног и економског статуса морају да живе у истој згради или блоку.

Сматра се да то има благотворан ефекат и на урбану средину и на друштвену климу.

„Колико год то било изненађујуће за нас, многи страни урбанисти се диве руским градовима, у којима је још од совјетских времена ниво сегрегације био веома низак.

„Томе је допринео и систем расподеле стамбених јединица, када су у истој згради стан добили и директор, и инжењер и бравар из исте фабрике.

„У постсовјетској ери, ниво сегрегације је природно почео да расте, како се појавило слободно тржиште.

„Ипак, друштвена сегрегација у Русији остаје на ниском нивоу у поређењу са остатком света&qуот;, додаје Алексејевски.&qуот;

Погледајте видео: „Морам да поделим таблету лека за моје двоје деце&qуот;

„Куће из ванбуџетске серије&qуот;

Норма за око 25 одсто насељености важи само за насеља са више од 10.000 људи и то тек од 2018. године.

Људи често покушавају да заобиђу ово правило, каже Павел Дмитриев, адвокат који ради на случајевима некретнина „за децу из домова&qуот;.

Према његовим речима, недавно је у Иркутску почео да се користи објекат који је почео да се гради почетком 2018.

Регионалне власти су га купиле пре увођења регулатива и и са поносом су известиле да је „дом за сирочад&qуот; пуштен у рад, и да је више од 200 станова дато деци без родитеља.

Дмитриев сматра да је то још један начин да се заобиђе законодавна норма, и да се обезбеди становање у малим градовима.

То могу бити предграђа великих градова која имају статус самосталне општине.

И Дмитриев, и представници добротворних организација верују да се то ради у корист извођача радова и регионалних власти.

„Много је повољније куповати стамбени простор на велико у фази изградње, а извођачима радова је лакше да изграде читаве зграде некакве ванбуџетске серије и да их обезбеде за децу која су изашла из домова без родитеља&qуот;, каже Павел Дмитриев.

Социјална гета у провинцијама се јављају прилично често.

Познати су читави дисфункционални квартови у Њижњем Тагилу, Њижњевартовску, истој тој Иркутској области.

У њему су власти изградиле посебно село за децу која су изашла из сиротишта, на тако неприступачном месту да се после неколико година у њега заиста нико није настанио.

Нема ни посла, ни вртића, ни било каквих услова за социјализацију.

Према истраживању портала „Важне приче&qуот; (које у Русији важе за шпијунске медије) и портала „Такви случајеви&qуот;, само 15 одсто сирочади у Русији која по закону имају право на станове их добије сваке године.

Остали годинама стоје у реду или туже државу.

Истовремено, у неким регионима буџет није испуњен ни до пола - због проблема са набавком и изградњом станова, региони немају времена да процесуирају новац који им је додељен.

У Омску су, на пример, покушали да замене станове стамбеним сертификатима, али са рапидним растом цена некретнина ништа се не може купити а редови за стан стоје.

„Да, у Русији је таква ситуација, боље је становати у гету, него бити без стана уопште&qуот;, каже менторка Марија Пољанскаја.

„Ако деца излазе из дома, а немају где да станују, онда је то 100 одсто пут низбрдо.

Међутим, да ли ћемо ми покушати да радимо све нормално и да не решавамо проблеме грађевинских компанија и оних који се баве набавком на рачун деце и њихових бенефиција?&qуот;.

Александра Чечеткина, генерални директор пројеката Консултантске компаније „Стрелка&qуот;, каже да се разноликост и помешаност сматрају кључним предностима модерног гра

„Радни формат је када је једна стамбена зграда у потпуности пројектована за социјално становање, узимајући у обзир све карактеристике реализације и експлоатације и налази се у активном центру градске средине, није искључена из општег живота града.

„Истовремено, обезбеђена је подела друштвених група, а мешање се врши у оквиру четврти и округа.

„Ово је довољно да се сачува разноликост која је потребна граду без нарушавања личних граница осталих становника&qуот;, објашњава она.

Дакле, према речима Чечеткине, у Фицровији, делу Лондона, 30 одсто људи или поседује сопствени стан или има хипотеку, још 30 одсто живи у изнајмљеним становима, још 30 одсто у социјалним становима, а око 10 одсто људи живи у хостелима округа.

Ако социјални станови почну да заузимају више од једне или две зграде у неком крају, постану цео блок или низ блокова, онда је то већ друга крајност која подразумева настанак гетоизованог простора у граду.

Дарина каже да је често посећивала пријатеље на различитим периферијама Москве, као што је Њекрасовка, а онда је престала.

„Имам обичан живот, каже она, морам да се бавим Милом, ускоро полазимо у вртић, имам сменски посао, немам времена да трпим ђубре.

„У почетку су ми фалиле журке, а онда сам схавтила, да имам свега неколико правих пријатеља, радије ћемо да мирно прославимо Нову годину или одемо у биоскоп, него да сатима лочемо пиво и причамо ни о чему&qуот;.

Једна од Дарининих најбољих пријатељица живи у Њекрасовки и заиста се нада да ће се одселити одатле.

Друга је из Курске области.

Она такође има 26 година, а после изласка из сиротишта никада није добила стан.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.19.2021)