Србија и спорт: „Они који су здрави, ти су и шампиони" - да ли су врхунски спортисти синоним за здравље

Док 11-годишњи Лука на тренингу трчи за лоптом и сада фудбал види као игру, заједно са другарима са терена сања да постане фудбалер, али о професионализму и не зна баш много.

Уз ограду терена често стоји његов отац Владимир Латифић који га гледа на тренинзима и утакмицама - он жели да Луки спорт постане здрава „животна навика&qуот; и начин социјализације.

Лука три пута недељно има тренинге, а његов отац сматра да су здрави у том узрасту и не оптерећује се могућношћу да му син једног дана постане професионалац.

Док многи родитељи сматрају да је професионални спорт здрава будућност за њихову децу, има и оних који преиспитују такав став - смрт српског кошаркаша Стевана Јеловца у 32. години од можданог удара покренула је нове расправе о здрављу врхунских спортиста.

Бивши босанскохерцеговачки кошаркаш Мирза Телетовић одавно је спознао како је бити професионалац, али и да врхунски спортисти нису недодирљиви када је здравље у питању - у два наврата му је дијагностификована плућна емболија, болест која изазива стварање крвних угрушака у плућима.

„Када су ми први пут саопштили да имам ту болест, био је то шок и неверица за мене - кажу за ту болест да је као тихи убица&qуот;, каже за ББЦ на српском Телетовић, који је више од месец дана тренирао и играо са овим обољењем.

• Конференција за новинаре која је променила свет - дан када је Меџик објавио да је ХИВ позитиван
• Вежбе за јачање мишића и осмеха: Како деца са сметњама у развоју тренирају у Београду
• Деменција - озбиљна претња фудбалерима

Данас спортисти имају далеко више такмичења и путовања него раније, притисак резултата је све већи и до њега се „долази на уштрб коришћења људских резерви&qуот;, каже Владимир Копривица, професор на Факултету спорта и физичког васпитања у Београду.

„Врхунски спорт је већ у неким сегментима дошао у фазу где више не можемо рећи да је здрав и не можемо више гарантовати да ће неко из врхунског спорта изаћи као здрава особа&qуот;, додаје овај стручњак за припрему спортиста.

Ипак, Сеад Малићевић, доктор спортске медицине, истиче да су појаве тешких обољења и изненадних смрти код спортиста у Србији једнако учестале као и неколико деценија раније, а највећи број спортиста страда од болести срца и кардиоваскуларних обољења.

„Сматрам да је у питању само већи проток информација - доступни су нам подаци из медија за Камерун, Србију, Велику Британију, Босну и Херцеговину...

„У нашој земљи већ деценијама имамо стопу од једно до двоје спортиста који премину годишње&qуот;, истиче Малићевић за ББЦ на српском.

Спортисти у Србији морају бити подвргнути обавезним здравственим прегледима на сваких шест месеци, наводи се у Правилнику о спровођењу здравствених прегледа спортиста и спортских стручњака Закона о спорту из јуна 2020. године.

Срце и крвни судови - ахилова пета спортиста

Срчани напад је најчешћи узрок изненадне смрти код активних спортиста и догађа се код једног од 40.000 до 80.000 спортиста, наводи се у публикацији Изненадна смрт од срца код спортиста објављеној на сајту америчког Националног центра за биотехнолошке информације.

Кардиоваскуларне болести су највећа претња активним спортистима и због тога што се неки делови крвотока не проверавају редовним систематским прегледима, сматра Сеад Малићевић.

„Никада не можемо знати како изгледају крвни судови у глави спортисте, а може током напора да дође до пуцања и ето зла,&qуот; појашњава овај стручњак.

Због тога су, како каже, многи професионални спортски клубови, попут Фудбалског клуба Партизан у којем ради, увели и ултразвучни преглед срца најмање једном годишње.

„У савршеном свету би ултразвук требало проширити на целу аорту - од срца до абдомена, јер на аорти може да се створи кесасто проширење које може да пукне услед напора,&qуот; тврди он.

Малићевић упозорава и да заражавање корона вирусом или нека друга друга „банална инфекција без икаквих симптома&qуот; могу изазвати запаљење срчаног мишића и довести до миокардитиса.

То се догодило Вуку Милојевићу, младићу који је на систематском прегледу са клубом сазнао да има почетну фазу миокардитиса, као и да је био заражен корона вирусом, иако није осећао симптоме.

Миокардитис је запаљење средњег слоја срчаног мишића (миокарда) због чега срце слабије пумпа крв.

Када је сазнао, страховао је да су му здравље и каријера угрожени, прича он.

„Доктори су били сигурни да је моје стање последица короне и зато су били оптимистично, што је и код мене пробудило оптимизам да ћу бити добро,&qуот; присећа се Вук.

Неколико година раније, Мирза Телетовић, бивши босанскохерцеговачки кошаркаш, такође је водио битку са кардиоваскуларном болешћу.

У дресу НБА клуба Бруклин Нетс он је једне јануарске вечери 2015. године играо у Лос Анђелесу - осетио је слабост, тешко је дисао и са паркета су га испратили у свлачионицу.

Касније се онесвестио и завршио је у болници, али помислио је да је то нешто тренутно што ће убрзо проћи.

Ипак, после детаљних анализа утврђено је да су му плућа „пуна угрушака&qуот;, препричава Телетовић за ББЦ на српском.

Дијагноза је била плућна емболија - зачепљење једне или више грана плућне артерије тромбом из венског система.

„Играо сам месец и по или два са плућном емболијом, а мислио сам да је то само умор од утакмица и путовања&qуот;, истиче Телетовић.

Иако је систем здравствене заштите спортиста у НБА лиги високом нивоу у поређењу са остатком кошаркашке планете, искуства са овом болешћу било је мало.

„Ни у НБА то нису очекивали, нико се пре тога није много освртао на налазе око крвних угрушака, али онда се десило мени и још неким играчима, као што је Крис Бош (бивши шампион НБА лиге са Мајами Хитом).

„НБА је јако професионална организација - кроз два месеца су направили протокол кроз који сада играчи морају да пролазе на систематском прегледу,&qуот; истиче бивши председник Кошаркашког савеза Босне и Херцеговине.

Две године касније, Телетовић се још једном суочио са плућном емболијом и тада је одлучио да заврши професионалну каријеру.

Који су ризици по здравље спортиста?

Потребно је разликовати ризике по здравље спортиста који настају услед контакта са спортским противницима и саиграчима, реквизитима или подлогом, од стања која настају на другачији начин, истиче Сеад Малићевић.

Прва група је посебно изражена у мото и борилачким спортовима, где су контакти чести и интензивни, али „ни спортови које називамо играма, попут кошарке или фудбала, нису безазлени&qуот;, објашњава овај стручњак за спортску медицину.

„У тим ситуацијама можемо само да се придржавамо правила и користимо заштитна средства, попут кацига у мото спортовима,&qуот; додаје.

Док су код оваквих повреда узроци често јасни и спортисти углавном осете да нешто са њиховим телом није како треба, постоје ризици који могу проћи испод радара.

„Заштитна средства ту не помажу, али постоји превентивно понашање кроз редовне и ванредне спортско-медицинске прегледе.

„Уколико се прегледи обављају како треба, ризици су сведени на минимум,&qуот; тврди Малићевић, који држи наставу спортске медицине и исхране спортиста у Високој спортској и здравственој школи у Београду.

Јеловац, Оџо и Ериксен - колапси спортиста као опомене

Бивши кошаркаш српске репрезентације и атинског АЕК-а, Стеван Јеловац, доживео је 14. новембра мождани удар на тренингу ове грчке екипе, пренела је телевизија Н1.

Неколико дана је био на лечењу у Грчкој, а онда је пребачен у Србију, где је преминуо 5. децембра у 31. години.

Клуб је повукао његов дрес са бројем 13, наводи се на сајту АЕК-а.

Александар Крунић, фудбалер Радничког из Раткова, умро је 19. новембра ове године након што је колабирао на тренингу после срчаног удара у 30. години, пренео је дневни лист Блиц.

• Портретом до опоравка: Дечак из Београда послао цртеж Ериксену и добио одговор
• Дански фудбалер Ериксен отпуштен из болнице
• Смрт Мајкла Оџа: Шта је могло да сруши Звездиног дива

Током Европског првенства дански фудбалер Кристијан Ериксен колабирао је на терену у 42. минуту меча против Финске у Копенхагену.

Остао је без свести, указана му је хитна медицинска помоћ док је лежао на трави, а касније је пребачен у болницу.

Тамо је утврђено да је дошло до застоја рада срца, оперисан је и уграђен му је апарат за несметани рад срца.

Тужних вести било је и прошле године - 7. августа умро је Мајкл Оџо, нигеријски кошаркаш који је наступао за Црвену звезду.

Доброћудни див, како су га називали навијачи тог клуба, преминуо је од инфаркта током тренинга на стадиону Партизана у Београду, пренели су тада београдски медији.

Како се контролише здравље спортиста?

Редовним и ванредним прегледима, пре свега, каже Сеад Малићевић.

„Једном у шест месеци обавља се преглед свих система органа - мерење масе и висине, кичме, стопала, леђа, стања мишића, ортопедски преглед свих битнијих зглобова, преглед главе, врата, вида, слуха, лимфних чворова, слушање грудног коша, абдомена, срца, дисања,&qуот; објашњава овај доктор спортске медицине.

„ЕКГ се прво снима у мировању, а онда за све старије од 12 година и током напора - то је новим законом промењено у односу на раније,&qуот; додаје.

Он додаје да је за млађе узрасте у појединим спортовима обавезан преглед и три пута годишње.

Један од редовних систематских прегледа дуго ће памтити Вук Милојевић, 19-годишњи ватерполиста Црвене звезде - прошле године су лекари код њега открили почетну фазу срчаног обољења миокардитис.

„Спортском лекару је био сумњив ЕКГ налаз, упутио ме је код специјалисте и даљим испитивањима су утврдили да имам проблем који морамо да пратимо.

„Није ми било пријатно, посебно што је стање било неизвесно и нисам знао да ли ћу и када моћи да се вратим тренинзима&qуот;, препричава Милојевић.

Сада се опоравио и без већих последица се вратио ватерполу, али истиче да се одлази на додатне прегледе „када осети потребу&qуот;.

Преглед се обавља по истој процедури за такмичаре који се баве различитим спортовима, а разлике постоје једино између две категорије спортова - високог интензитета, у које спада већина спортова, и ниског, попут шаха, истиче Сеад Малићевић.

„Прегледи имају врло стриктну методологију, али питање је колико се те методологије придржавају они који прегледају спортисте&qуот;, додаје главни доктор фудбалера Партизана.

Припреме и пандемијски изазови

Једна каријера која се гради у базену, а не на паркету, могла је бити угрожена - Вук Милојевић је после откривеног миокардитиса морао на шестомесечну паузу током које није смео да тренира.

У том периоду било је потребно „много стрпљења&qуот; да као 18-годишњак прихвати да неко време неће моћи да се бави оним што воли, наводи он.

„После вишемесечне паузе сам морао постепено да се враћам у тренинг и сада не осећам последице, али сам опрезнији по питању здравља&qуот;, објашњава Милојевић.

Према његовим речима, психолошки притисак током рехабилитације био је нешто мањи због тога што се у том периоду мало тренирало и спорт је свакако био паузиран због пандемије корона вируса.

После испитивања сазнао је и да је асимптоматски прележао корона вирус, што је, по мишљењу лекара, вероватно и довело до проблема са срцем, додаје Милојевић.

Владимир Копривица има вишедеценисјко искуство у раду са спортистима, а као пример спортисте који се „добро и паметно&qуот; припрема за такмичења наводи најбољег тенисера света, Новака Ђоковића.

„Због такве припреме он готово никад није повређен, док остали чешће задобијају повреде.

„Они који су здрави, ти су и шампиони - те две ствари иду једна уз другу,&qуот; сматра овај стручњак за припрему спортиста.

Пандемија корона вируса је онемогућила континуитет у раду спортиста, многи од њих су и били заражени вирусом, што је начин припреме додатно закомпликовало, истиче професор.

„Велики су напори и скривене слабости организма могу доћи до изражаја - чак и ако сте били заражени корона вирусом без неких већих симптома, не знате како ће тело реаговати.

„Кад ме спортисти питају за мишљење, увек кажем да после короне крену постепено, да прво само шетају неколико дана, онда да раде на 60 или 70 одсто капацитета,&qуот; прича Копривица.

Зачарани круг здравља, новца и резултата

Количина новца у професионалном спорту расте из године у годину - клубови зарађују више, играчи имају веће приходе, али и већи број мечева и путовања.

Многи као пример узимају српског кошаркаша Николу Јокића који је од 1. августа 2020. године до 15. јуна ове године одиграо 109 утакмица без паузе за Денвер Нагетсе у НБА лиги.

Професор Владимир Копривица истиче да је због тога скраћен припремни период и спортисти су приморани да се самостално припремају током периода у којем би требало да одмарају, што може негативно утицати на здравље.

„Капитал жели да му се спортиста исплати, а календаре такмичења више не праве врхунски стручњаци који би водили рачуна да број мечева и количина одмора буду оптимални.

„Све то говори о моћи капитала да надвлада нешто што би стручњаци могли лепо да посложе&qуот;, сматра Копривица.

Овај стручњак, ипак, додаје да је здравствена заштита спортиста на вишем нивоу него раније, али да врхунски услови у том смислу често припадају само такмичарима који се надмећу у популарним, атрактивним и спортовима у којима доминира новац.

„У спортовима у којима нема толико новца и утакмица, углавном се задовољавају здравственим минимумом,&qуот; додаје он.

• Неподношљива лакоћа постизања поена - кратак водич кроз Јокићево умеће
• Педестријанизам - необични спорт популарнији од фудбала
• Човек звани кошарка - Душан Ивковић

Спортски лекар Сеад Малићевић истиче да у врхунском спорту постоје и притисци на медицинске тимове да се спортисти брже врате после повреда, упркос ризицима.

„У капиталистичком спорту имате императив да учесници у тој представи морају одиграти своју улогу и често се деси да се негира или пренебрегне здравствени проблем&qуот;

„Често се изврши притисак и на спортисту, па се он због страха или неких уцена плаши да пријави здравствени проблем&qуот;, каже овај доктор.

У аматерском спорту оваквих изазова нема или су прилично ретки, али је и здравствена заштита на нижем нивоу, додаје он.

„Важно је да спортски клубови или појединци имају медицински тим који свакодневно ради и живи са њима - то је и Србији врло ретко, углавном су то неки пријатељи клуба који их обилазе једном недељно или само седе на клупи током утакмица,&qуот; истиче Малићевић.

Ментално здравље - притисак, стрес и „губитак идентитета&qуот; као претње

Иако ће многи на помен спортске повреде прво помислити на уганут зглоб или повреду мишића, последњих година све се гласније говори о менталном здрављу у врхунском спорту.

Једна од највећих звезда која је међу првима отворено говорила о овој врсти проблема био је Кевин Лав, кошаркаш Кливленд Кавалирса.

Он је у новембру 2017. године доживео напад панике на утакмици против Атланта Хокса, због којег је завршио у болници, а касније је објаснио због чега ментално здравље није мање важно од телесног.

„Нисам тада чак био сигуран да ли је то било стварно. Али, било је - попут сломљене руке или уганутог зглоба.

„Од тог дана, скроз се променио начин на који размишљам о свом менталном здрављу&qуот;, открио је он у ауторском тексту за сајт Плејерс трибјун.

Лаву је у фебруару ове године уручена награда Мортон Рудерман због утицаја на разбијање предрасуда о менталним болестима.

Владимир Латифић посматра сина на тренингу и као оцу му је најважније да задовољство детета и развијање здравих навика.

Ипак, поред тога што је отац, Владимир је и лични тренер, па његово око, осим осмеха и задовољства на Лукином лицу, запажа да му је син „моторички добар и технички танак&qуот;.

Упркос томе, не жели да оптерећује сина тим детаљима - то би му одузело време за игру и створило притисак са којим деца не треба да се носе, поручује он.

„Родитељи имају велика очекивања од деце, врше притисак на оне који су иоле талентовани, а та деца још увек нису формирана - то оштећује децу за живот и прави супротан ефекат&qуот;, закључује 31-годишњи Владимир.

Управо то уме да буде један од главних разлога због којих се код младих спортиста развијају психички и ментални проблеми, упозорава Андрија Герић, бивши југословенски репрезентативац у одбојци и спортски психолог.

&qуот;Спортисти су често под великим притиском очекивања које им намећу родитељи, тренери, окружење, а некада до појаве психичких и менталних проблема може доћи из због њиховим личних очекивања,&qуот; наводи он за ББЦ на српском.

Ивану Ергићу, бивши српски фудбалер, водио је битку за ментално здравље док је живео у швајцарском Базелу и наступао за истоимени фудбалски клуб - тада је имао 22 године.

Некадашњи репрезентативац Србије и Црне Горе имао је проблема са анксиозношћу и депресијом, рекао је током гостовања у подкасту Агеласт.

Како је тада испричао, одлучио је да потражи помоћ када неколико дана „није могао да изађе из собе&qуот; и три месеца је провео на клиничком лечењу уз подршку психијатра и узимање лекова.

„Притисак је поготово оптерећујућ за млађе - поента бављења спортом је да направиш резултат којим ћеш бити задовољан, а ти можеш бити и задовољан и незадовољан, какав год резултат био.

„Спортисти често процењују себе као успешне или неуспешне само кроз резултат, а онда то проширују на свој идентитет - што није исправно,&qуот; сматра Герић.

Симон Бајлс, америчка гимнастичарка и освајачица седам олимпијских медаља, једна је од најгласнијих заговорница очувања менталног здравља спортиста.

Она је одлучила да се повуче из финалних такмичења на Олимпијским играма у Токију ове године из тог разлога и истакла је да треба „заштите умове спортиста баш као и њихова тела&qуот;.

Многи спортисти су је подржали после те одлуке, а магазин Тајм прогласио ју је спортистом 2021. године.

„У спортовима где врло рано креће професионализам, спортисти су дуги низ година под стресом и то није добро за њихово ментално здравље - отуд имате на светском нивоу примере попут Симон Бајлс,&qуот; каже Андрија Герић.

„Нико ти на почетку не каже да ћеш цео живот морати да тренираш и после каријере да не би имао проблеме са здрављем,&qуот; додаје овај психолог.

Иако је пажња јавности углавном усмерена на активне спортисте, много бивши такмичари су се суочавали са кризама по окончању професионалне каријере.

„У том тренутку спортиста губи идентитет и, ако није изградио или почео да гради други идентитет, долази до огромног проблема који може да резултира различитим облицима депресије и нефункционалношћу у породици и окружењу.

„То је као кад би вам неко рекао да не можете више да радите свој посао и живите у својој кући, него морате да се преселите и почнете да радите нешто сасвим друго - то је огроман стрес за спортисте,&qуот; објашњава бивши одбојкашки репрезентативац.

Уколико је каријера спортиста принудно окончана повредама, а не њиховом одлуком, вероватноћа да ће овакви проблеми наступити је већа, упозорава Герић.

То се догодило и Мирзи Телетовићу, који је у септембру 2018. године решио да окачи патике о клин након што је по други пут водио битку са плућном емболијом.

Како каже, та одлука му није нарочито тешко пала.

„Када ми се то други пут десило, прихватио сам да је то поремећај који се догађа и другима - јављали су ми се многи људи, неки су имали и по 15 или 16 година, који су имали исти проблем.

„Био сам на заласку каријере, играо сам професионално већ 18 година, освајао титуле у Шпанији, био у најјачој лиги на свету и прихватио сам то.

„Имам четворо здраве деце и важно је да имају оца који је ту за њих, а све остало није битно,&qуот; закључио је Телетовић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.30.2021)