Југославија, Тито и народни хероји: Моша Пијаде - кад револуција победи сликарство
Како је чича Јанко, један од ретких комунистичких првака старијих од Тита и са дужим партијским стажом успео да разноврсна занимања упише у биографију, заједно са 14 година робије?
Сликар, писац, преводилац, илустратор, графичар, новинар, келнер, Србин Мојсијеве вере, али и тврдокорни комуниста и револуционар, све је то био Моше Пијаде.
У нацистичким логорима изгубио је готово читаву породицу.
Због идеала и политичког деловања је Шики, како су га од милоште звали, крхке грађе и слабовид, провео 14 година на робији између два светска рата.
Током затворских дана, упознао је Јосипа Броза Тита, превео Марксов Капитал, штампао новине и направио својеврсни универзитет за комунисте.
Често је био на мети критика да је у Другом светском рату, као члан Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије, био део врхушке која је спроводила масовна стрељања цивила у Црној Гори 1941.
Пијаде је највише остао упамћен, за тадашње прилике и круг људи у партији у којем се кретао, као изузетно образован човек са посебним смислом за разумевање функционисања државе и институција, каже историчар Љубодраг Димић.
„Колала је готово шала у то време, кад питају шта ради Моша Пијаде, кажу 'он пише, он исправља'; сваки акт који је стизао прошао је његову и коректуру и лектуру и стручно сагледавање са оним што је била намера партије у тој првој деценији.
„Она најосетљивија питања која је требало да регулишу односе у новој држави имале су и његов печат, то је произлазило из великог поверења које је у њега имао и сам Јосип Броз Тито&qуот;, каже професор Филозофског факултета у Београду.
- Пеко Дапчевић - легендарни командант који је доспео до народних песама
- Иво Лола Рибар - југословенски Че Гевара који је волео Слободу
- Владимир Дедијер - партијски човек погледа ширих од партије
Зашто је Пијаде данас важан?
Један је од ретких југословенских комунистичких лидера чије име и даље носе бројне улице и установе у Србији.
Они који га још памте, сећају се да су га сви радо слушали - трудио се да говори јасним и разумљивим језиком.
Иако је био на мети антисемитске пропаганде политичких противника и пре и током рата, међу народом је био прилично омиљен.
У новој југословенској држави рођеној по завршетку рата, поред бројних функција, она коју је највише волео била је, данашњим политичким речником, отворена канцеларија - људи су могли да му се пожале на проблеме који их муче, а он се трудио да их реши.
И Тито је имао велико поверење у Мошу Пијадеа, јер је увек „био на линији партије&qуот;, каже Димић.
„Сматрао га је старим комунистом и човеком код кога није препознавао неке амбиције за влашћу&qуот;.
Његово образовање и познавање светских прилика чинило га је делом интелектуалне „елите која је знала да усмери, могла и речју или погледом да утиче на неке одлуке&qуот;.
„Зато је Титу било стало да Моша Пијаде увек буде ту, као неко упориште&qуот;, наводи Димић.
Као једног од архитеката послератног социјалистичког система и важан део Титовог унутрашњег круга, описује га и историчар Стефан Гужвица.
Пијаде је био две године старији од Тита и имао је дужи партијски стаж од њега - придружио се Комунистичкој партији већ 1920, а члан Централног комитета већ од 1921. године.
„У то време Броз је био релативно непознат повратник из Совјетске Русије, који ће постати донекле виђенија личност у радничком покрету тек четири-пет година касније&qуот;, оцењује Гужвица у писаној изјави за ББЦ на српском.
Ко су били чланови Титове 'велике четворке'
- „Човек који се бунио кад се нико није бунио&qуот;: Милован Ђилас - прича о првом, а заборављеном дисиденту
- Едвард Кардељ - архитекта идеје о социјалистичком самоуправљању и несврстаности Југославије
- Александар Ранковић - од другог човека државе до државног непријатеља број један
- Легенде, митови и теорије завере о Титу
Сефардска породица
Моша Пијаде је рођен као најмлађе дете 4. јануара 1890. у Београду у породици сефардских Јевреја.
Његов деда дошао је у Србију са подручја Бугарске, а отац Самуило Пијаде развијао је породични бизнис - био је богати трговац.
Захвалност тадашњем српском кнезу Милошу за пружену слободу трговине показивала је кнежева слика у природној величини на предњем зиду радње, одмах поред имена фирме, пише Слободан Нешовић у богато илустрованој и документованој књизи „Моша Пијаде и његово време&qуот; објављеној 1968. године.
Сефарди на Дорћолу већ пет векова
Сефарди су у Србију дошли 1521. године, одмах по турском освајању града.
Населили су се дуж Дунава, у турском делу Београда, Дорћолу (турски дортјол - четири пута или раскршће).
Убрзо се појавила јеврејска четврт на такозваној Јалији (од турцизма јали, обални појас поред реке).
Говорили су мешавином шпанског, хебрејског и српског.
За 14. рођендан - уместо шећерлема, Марксов „Капитал&qуот;
Деца су у породици Пијаде одмалена научили, поред српског, и шпански, али и немачки, захваљујући дадиљи Немици.
Сликарству и уметности Мошу је учио најстарији брат Давид.
У гимназији је био члан литерарне ђачке групе Нада у којој су стасавали, између осталих, и Михаило Петровић Алас, Јован Скерлић и Петар Кочић.
Већ у то време, загрева се за социјалистичке идеје.
Уместо шећерлема, „тај сувоњави гимназијалац&qуот; за 14. рођендан частио је себе пожутелом књигом Карл Маркс капитал - кратак извод Габријела Девиљ, пише Нешовић.
На првој страни написао је и посвету - „Ову књигу поклања Моша Пијаде самом себи на рођендан 22. 12. 1903. Београд&qуот;.
(Због разлике у календарима постоји 13 дана одступања.)
После гимназије уписује уметничку школу, али већ 1906, одлази у Минхен да студира сликарство.
Тамо се упознаје са новим европским покретима, али и заносним играчицама у кабареима.
Међутим, његов отац је убрзо банкротирао, па више нема новца за наставак школовања.
Из Немачке одлази у Париз на годину дана, а затим у Бретању, где усавршава сликање пејзажа.
- Тајне Марксовог Капитала
- Карл Маркс - капитални мислилац антикапиталистичке идеологије
- Упознајте Лењина: Како је обликовао Тита и Југославију
Новинарска каријера - почеци у таблоиду
Када се 1910. вратио у Београд, кичицу мења пером.
Почиње да пише за неколико листова о политичким збивањима, као и култури и уметности.
Први посао је добио у таблоидном Малом журналу, којем ће касније, довођењем пријатеља и истомишљеника, подизати и тираж и углед.
„Био је то лист на гласу по томе што је доносио све могуће интриге и сплетке, уцењивао људе, па је за такве 'вести' имао и мрежу дописника по унутрашњости.
„Ти 'дописници' знали би и сатима да дрежде сакривени поред удовичких кућа да би видели ко ће тим несрећним женама доћи у посету, те да би о томе јавили свом листу вест, да би овај од тога правио скандалозну хронику&qуот;, причао је Пијаде касније у интервјуу за Борбу.
Због оштрих критика, често је добијао отказе у редакцијама.
Нови посао 1913. проналази у Охриду, где ради као наставник цртања, али и француског и немачког језика.
Таленат је користио и за илустровање књига, посебно при штампарији чувеног београдског издавача Геце Кона, а учио је графички занат.
На почетку Првог светског рата 1914. пријављује се као добровољац, али га не примају у војску, наводи се у књизи Знаменити Јевреји Србије.
Следеће године враћа се у Београд и наставља да пише за лист Правду, до последњег броја у септембру.
- Од наводног продавца порнографије до издавача уџбеника - ко је био Геца Кон
- Шта је била Црна рука и ко је био Драгутин Димитријевић Апис
- Југославија претворена у „државу фрустрираних&qуот;
Фирмописац и конобар, националиста и марксиста
Током рата је радио и као келнер у Ћуприји и фирмописац у Ваљеву, где је његов брат Давид предавао немачки у тамошњој гимназији.
Новинарску каријеру није почео као марксиста, него као националиста, инспирисан идејама јужнословенског јединства (које је тада укључивало и Бугарску) као и балканског федерализма, пише историчар Стефан Гужвица.
Пијаде је писао и за лист Пијемонт, близак организацији „Уједињење или смрт&qуот;, познатијој као Црна рука.
„Као и многи други црнорукци, попут Мустафе Голубића и Павла Бастајића, разочаран политиком Карађорђевића и централистичким уједињењем под окриљем српске монархије, окренуо се комунизму&qуот;, пише Гужвица у тексту за Нови пламен.
Моша Пијаде ће, тако, постати члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1920, у 30. години.
То је значај детаљ његове биографске слагалице, истиче Гужвица, „с обзиром да је практично читава стара гарда КПЈ побијена у Стаљиновој Великој чистки између 1936. и 1939. године.&qуот;
„Пијаде је био међу ретким члановима Титовог руководства који је имао додира са изворним идејама лењинизма почетком двадесетих, пре тријумфа Стаљина и његове идеје 'социјализма'&qуот;, напомиње историчар.
Стаљинизам, репресивна идеологија коју је 1920-их и 1930-их година у Совјетском савезу, спроводио Стаљин, сматра се одступањем од идеја марксистичког филозофа и предводника Октобарске револуције Владимира Илича Лењина.
- Упознајте Лењина: Како је обликовао Тита и Југославију
- Резолуција која је променила све - како је дошло до раскола Тита и Стаљина
- Путеви оспораване сликарке Надежде Петровић - „За све се тражи времена, за васпитање публике мало дуже“
По забрани КПЈ-а у Краљевини Југославији, Пијаде крајем 1922. године припрема оснивање Независне радничке партије Југославије.
Он је уређивао и лист ове партије Радник, а када су и њега власти забраниле, почео је да издаје Оковани радник.
Када је 1925. осуђен на 20 година робије због политичких ставова и вођења илегалне штампарије у којој су се припремали комунистички леци, реаговао је чак и тадашњи таблоидни и комунистима ненаклоњени новинар Крста Цицварић.
Он пише да је Моша Пијаде „српски Троцки&qуот;, и да његова кривица не заслужује ни казну од неколико месеци, пише Нешовић.
Раднички универзитет иза решетака
Одслужио је укупно 14 година - у затворима у Главњачи, Лепоглави, Топчидеру и Сремској Митровици, као и логору у Билећи.
У Сремској Митровици је 1927. организовао штрајк глађу у затвору како би комунисти добили статус политичких осуђеника и боље услове тамновања.
Марксов Капитал превео је заједно са партијским другом Родољубом Чолаковићем.
Радио је под бројним псеудонимима, а можда је најпознатији онај из Другог светског рата - чича Јанко.
У затворској ћелији, основао је и раднички универзитет на ком су се школовали комунисти.
Систематично и педагошки подучавао је осуђенике политичкој економији, филозофији, историји, али и новинарству.
Настава је била подељена по предметима и групама, а постојали су и краћи курсеви за оне који убрзо излазе на слободу.
Од робијаша стварао је књигољупце, а није подносио „бубање и учење дефиниција&qуот;, бележи Нешовић.
Превео је и Комунистички манифест, Беду филозофије и Критику политичке економије.
„Пијаде је био јединствена личност.
„Сећам се цитата једног од стражара у Лепоглави који каже 'можда неко кад дође у затвор (код њега) није комуниста, али кад одлази из затвора свакако јесте'&qуот;, каже историчар Бобан Никитић за ББЦ.
- Колико се данас сећамо народних хероја
- Чедомир Љубо Чупић - народни херој који је осмехом пркосио смрти
- Плетенице, титовка и храброст прве народне хероине - колико памтимо Марију Бурсаћ
Сусрет са Титом
У хрватском затвору Лепоглава 1930. упознаје осуђеника Јосипа Броза у плавој радничкој блузи.
„Најзад смо га упознали. Ту су нам дали панталоне које су једва долазиле до колена, неке велике ципеле, тако да смо изгледали као права чудовишта. Броз се смејао нашем изгледу&qуот;, писао је Пијаде, цитира Нешовић.
Током годину дана заједничке робије настаје пријатељство за цео живот.
„Током свих година и после рата, у односу Тита са Мошом није било осцилација.
„Још током боравка у Лепоглави види се колико је Тито био опчињен Мошом, он му је практично био учитељ марксизма и чврсто верујем да се и после ступања на власт држао Мошиног мишљења&qуот;, наводи Никитић.
Моша није престао са сликањем ни иза решетака.
У то време настају и неки од његових чувених аутопортрета, а сликао је и Тита.
Полицијска дојава и штуке над Београдом
По изласку на слободу упознаје удовицу и истакнуту чланицу КПЈ Лепу Нешић, са којом се венчава 1939.
Заједно ће бити и у партизанским четама, па и у мирнодопско време, до краја живота.
Нацистичко бомбардовање 6. априла 1941. Пијаде дочекује у Београду.
Да ће немачки авиони штуке засути бомбама југословенску престоницу начуо је претходне вечери у кафани од полицајца и после се често шалио да „треба и полицији некад веровати&qуот;.
Већ наредних дана, одлази у Црну Гору, где учествује у организацији Тринаестојулског устанка.
Крајем те године прикључује се Врховном штабу.
Тада педестогодишњак, није често био на првим линијама фронта, већ су његова задужења била усмерена на економију и успостављање партизанске власти на слободним територијама.
Ипак, био је део врхушке која је заједно са борбом против окупатора, водила и револуционарну борбу - која је подразумевала и масовне ликвидације унутрашњих непријатеља.
За то време, страдала је готово читава његова породица - у логору на београдском Сајмишту сестре Шелика и Мицика и браћа Јосиф и Давид, док је трећи брат Велизар стрељан у Нишу.
Вест о томе затиче га на завејаном Дурмитору 23. фебруара 1942. када доживљава нервни слом, пише Нешовић.
Остале су живе само две братанице - једна у партизанима, једна у Швајцарској.
Тањуг и АВНОЈ
Био је је један од главних организатора првог заседања Антифашистичког већа нове Југославије у Бихаћу 1942, установљеног као највиши орган власти.
Као искусни новинар, који је редовно пратио и Радио Берлин и Радио Москву и знао колико су медији важни - следеће године је покренуо Тањуг - Телеграфску Агенцију Нове Југославије.
Чланови прве редакције Тањуга, основане у Јајцу 5. новембра 1943, непосредно пре другог заседања АВНОЈ-а, били су истакнути партизани и предратни новинари - Иво Лола Рибар, Владимир Велебит, Иван и Владислав Рибникар.
Пијаде је сматрао да „треба да се у првим данима за време заседања и после њега окренемо иностранству како би (…) све наше савезнике што брже обавестили о одлукама (…) за које смо знали да морају да ударе темеље новој Југославији&qуот;, преноси Време.
Прву вест о оснивању агенције објавила је радио станица покрета отпора „Слободна Југославија&qуот; средином новембра 1943. године, па и радио ББЦ.
Оснивање агенције показује да је постојала и партијска свест о значају медија, наводи Димић.
„Тањуг има задатак да у једној новој историјској ситуацији пласира светским политичарима основне ставове на којима почива тај нови југословенски модел будуће државе.
„Са рађањем такве агенције, комунистичка власт успева да кроз своје ставове протури савете који стижу од Коминитерне, а после 1945, и Совјетске државе, и Тањуг је ту одиграо врло важну улогу&qуот;, напомиње професор Филозофског факултета.
Пијаде ће и после рата бити посвећен законодавству - био је један од најважнијих аутора првог Устава нове Југославије 1946.
За новостворену државу предложио је сопствену песму за химну, што није усвојено, али јесте његов цртеж - као идејно решење за грб, који је, са мањим изменама, коришћен од 1944. до 1963.
Пијаде је одиграо важну улогу и комунистичкој аграрној реформи, када је ограничено колико земље се може имати.
Наводна сарадња са усташама
Годинама се у јавности помиње документ упитне аутентичности, да је 1935. у затвору у Сремској Митровици Пијаде потписао споразум о сарадњи тада илегалне 'Комунистичке странке' са хрватским усташама Милета Будака „чији је циљ распадање југословенске државе и свега што је српско и православно&qуот;.
Не само да се Комунистичка партија Југославије није звала 'странка' и да је усташки покрет имао други назив од наведеног у споразуму, већ постоје и историјски подаци који говоре да је Будак баш у то време боравио у Италији у камповима за обуку, наводи Никитић.
„По свему судећи тај документ, који се често појављује на друштвеним мрежама, у ствари плагијат (квислиншке) владе Милана Недића.
„Моша Пијаде је сигурно знао како се странка зове&qуот;, каже он.
Иако се није бавио конкретним споразумом, па не може да говори о аутентичности, Љубодраг Димић каже да КПЈ средином тридесетих јесте потписивала споразуме са хрватским националистима.
Њихов циљ је био да Југославија нестане са карте Европе.
„Морамо знати да су ти споразуми из неког времена када усташтво није показало своју природу у стварности и делима.
„То су два покрета која магловито, са свим разликама које у себи носе, имају заједнички циљ рушење монархије и државе, а и прилика за Совјете да варница покрене светску револуцију - било им је тада свеједно хоће ли то извести левица или десница&qуот;, наводи Димић.
После 1935, када се на Седмом Конгресу Коминтерне донесе одлука да се свет дели на фашизам и антифашизам, никаквог додира суштинских тог покрета више нема, напомиње.
„Од тад КПЈ заговара очување Југославије, сви узимају тај курс и задржавају га и 1941. и после&qуот;, наводи Димић.
Пијаде је често помињан у негативном контексту заједно са Брозом, и касније.
Наводно, на првом заседању АВНОЈ-а Пијаде је тражио да се људима пале куће, да би остали без ичега и дошли у партизане.
„Као извор наводи се 'Четнички архив', а колико је веровати да су четници имали изасланика на седници АВНОЈ-а - пре је то дело пропаганде&qуот;, оцењује Никитић.
Народни трибун
Пијаде је до смрти је био председник југословенске Савезне скупштине, а учествовао је и у бројним дипломатским и мировним мисијама нове Југославије.
„Југословенски комунисти су били очарани, те наступе су описивали да 'тече мед и млеко из његових уста'.
„Говорили су да њихов историјски учинак кад Моша Пијаде изговори или напише, то добија сасвим нову димензију - он је уозбиљавао револуцију, исказујући смисао и суштину&qуот;, истиче Димић.
Како је Моша Пијаде једноставно и пријемчиво говорио, тако је и писао - чак и законе.
Не само да је партизанским дактилографима исправљао зарезе и језичке и стилске грешке, већ се и касније противио коришћењу страних, неразумљивих израза и бирократских речи.
Када су другови из Партије задужени за привреду писали о „факторима&qуот; и „везаној трговини&qуот;, љутито им је поручио „фрчите ви, ако смете, на ваше жене, а не на народ&qуот;.
„Не може се речју замагљивати, крити садржина. Народу треба јасно рећи шта је у питању&qуот;, цитира га Нешовић.
Сахрана са највишим почастима
На последњу дипломатску посету Великој Британији испраћен је уз осмехе и махање на железничкој станици.
Преминуо је изненада од срчаног удара 15. марта 1957. у Паризу, на повратку кући.
Посебним авионом ЈАТ-а стигло је тело на аеродром у Батајници.
Док су посмртни остаци били изложени у Дому Савезне скупштине, почаст му је одало 100.000 грађана, пренела је телевизија.
Колона људи га је испратила до Калемегдана, где је сахрањен у гробници народних хероја, заједно са Ђуром Ђаковићем, Ивом Лолом Рибаром и Иваном Милутиновићем.
Од њега се говором последњи опростио Тито.
Револуција уместо кичице
Сликар Моша Пијаде имао је веома неуједначен уметнички пут, пише Мирјам Рајнер са Факултета за јеврејске студије изреаелског Бар Илан универзитета.
Имао је дуге периоде неактивности и одвојености од актуелних уметничких дешавања и професионалног миљеа, оцењује Рајнер у књизи Фрагиле Имагес: Јевс анд Арт ин Иугославиа1918-1945.
Уметнички нагон не само да се такмичио са другим интересовањима, попут писања, превођења и новинарства, већ су му и боравак у затвору, рат и политичка каријера оставили времена за релативно мали опус, оцењује она.
„Ипак, помало изненађујуће, Пијаде никада није престао да види себе као уметника&qуот;, пише Рајнер у одељку 'Од Дорћола до Париза и назад, аутопортрети Моше Пијаде'.
Нека од његових највреднијих дела налазе се у Народном музеју и Музеју савремене уметности у Београду.
Једним од најзначајнијих сматра се Аутопортрет са јапанским луткама из 1916.
Једину самосталну изложбу Пијаде је имао је 1952. у посебно изграђеном атељеу на Сењаку, близу куће у којој је живео.
Тај атеље је данас у склопу Музеја афричке уметности, изграђеног 1977.
Како је писао у дневнику, Пијаде је тад желео да се врати сликарству и „ради као опседнут&qуот;, каже кустоскиња Ана Кнежевић.
„Помало је у чуду - каже 'чак и ја сам сликар' и то на италијанском.
„Додаје 'многи би се изненадили кад би знали да је то мој основни позив'&qуот;, прича Кнежевић.
Изложба затвореног типа са одабраним званицама, међу којима је био и Тито, требало је да му буде подстрек за даљи рад, додаје она.
Била је постављена у данашњој Малој сали Музеја афричке уметности, где се чувају оригинални камин и клупа из атељеа.
Значај уметности Моше Пијаде огледа се пре свега у њеном документарном карактеру, оцењује ова историчарка уметности.
Његово динамично животно искуство несумњиво је одредило и изглед његових платна.
„Значај његовог сликарства је у тој симбиози уметника и револуционара, што је више од самих слика&qуот;, истиче Кнежевић.
Шта можемо да научимо од Моше Пијадеа?
Бобан Никитић је писао мастер рад - Платно, перо, пиштољ, печат и петокрака у биографији Моше Пијаде.
Тих пет речи на слово П - симболизују најважније делове мозаика личности овог народног хероја.
„Пијаде је симбол великог идеализма и непрестане борбе.
„Искрено је веровао у стварање новог и бољег света и праведног друштва&qуот;, каже Никитић.
Можда ће вас занимати и ова прича
Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 03.16.2022)
