Филм, Холивуд и ЛГБТ: „Мој приватни Ајдахо" - остварење које је померило видике

Кијану Ривс и покојни Ривер Феникс су били у двадесетим годинама када су се појавили у филму Мој приватни Ајдахо, култном класику Гаса ван Санта из 1991. године.

Двојица глумаца су се већ кретали стазом успеха који им је гарантовао велику популарност када су скренули са утабане холивудске стазе и прихватили позив да буду део ван Сантовог трећег филма.

Био је то чудан, култни и јединствени наслов у њиховим филмографијама.

Тридесет година је прошло од премијере Мог приватног Ајдаха, слободне адаптације Шекспировог Хенрија Четвртог и једног од ван Сантових најутицајнијих филмова.

• Зашто нас уврнути еротски трилер Судар узбуђује и после 25 година
• Кен Расел: Јединствени британски филмски стваралац
• Како „правити џумбус“ у Нетфликсовом вестерну

Потресна и медитативна студија карактера, овај филм је путовање двојице младића, мушких проститутки.

То су Мајкл Мајк Вотерс (Ривер Феникс), нарколептик и скитница који жуди за топлим домом и згодни и шармантни Скот Фејвор (Кијану Ривс), градоначелниково син, својеглаве хомосексуалне проститутке који је у ишчекивању великог наследства.

Делом артхаус драма, делом неконвенционални филм о путовању, Мој приватни Ајдахо је кључни, а можда и дефинишући фактор у јачању пинап статуса који ће и Ривс и Феникс остварити у глумачким каријерама.

И док Мој приватни Ајдахо путује од Портланда преко Ајдаха и све до Италије у потрази за Мајковом мајком, ван Сантов први потез је да холивудске срцоломце представи у потпуно новом светлу.

Први крупни кадар Ривера Феникса који публика види после шпице је његово лице у тренутку док ужива у фелацију.

После овог експлицитног момента следи тренутак у којем кућа у облику амбара пада с неба право на широк, отворен друм.

Тако идол тинејџера отреса са себе слику дечка са постера и ступа у неконвенционалност ван Сантове визије Ајдаха.

Либералним ставом према сексу, сексуалним радницима и настраности, ван Сант преводи младе и блиставе холивудске звезде у оквир у којем функционише независни филм.

Ипак, позив публици да саосећа са потенцијално уврнутим, друштвено прогнаним сексуалним радницима је представљао ризик за глумце.

„Те 1991, чак 14 година пре Планине Броукбек, холивудске конвенције су нам говориле да је за младог глумца потпуно погубно да буде идентификован као геј&qуот;, каже Гевин Едвардс.

Он је аутор књиге Последња ноћ у клубу Вајпер: Ривер Феникс и Холивуд који је оставио за собом за ББЦ Културу.

Било је то као да су се ова двојица глумаца утркивала са замкама холивудске славе одбијањем да буду типизовани као срцоломци.

Лик проститутке - али не оне жиголо проститутке типа Ричард Гир - који опслужује мушку клијентелу није само бизаран, већ и потпуно неконвенционалан за мејнстрим публику деведесетих година.

Негде на пола путовања, Скот и Мајк у хотелу срећу једног од бивших муштерија, Ханса (Удо Кир).

После размењених погледа у лобију хотела, трио одлази у Хансову собу на секс утроје који је приказан као нека оптичка илузија квази стоп-анимације.

Ван Сантова камера срља у необичне углове преклапањем сенки високог контраста.

Ван Сантова артхаус стилизација је још један фактор којим се он одриче традиционалног приказа холивудских заводника.

• Због чега је Федерико Фелини маестро италијанске кинематографије
• Бранка Катић за ББЦ: Какви смо људи ако нас толика мука и недаћа оставља равнодушнима
• Да ли је „Прохујало с вихором&qуот; најчуднији амерички филм

Иако на омоту ДВД издања филма Мој приватни Ајдахо стоји натпис да су главни глумци „најпривлачније младе америчке звезде&qуот;, уметнички шмек филма и необични призори нису баш усредсређени на разметљиву лепоту и харизму главних глумаца.

Уместо тога, он њихов неукаљани имиџ преводи у безидејне и запуштене ликове с оне стране закона.

Напуштање ове конвенционалности је било неспорно, каже Винсент Кенби у критици филма у Њујорк Тајмсу 1991:

„Глума, нарочито двојице младих звезда, у исто време је и изненађујућа и уверљива&qуот;.

Ривс и Феникс у улогама Скота и Мајка одишу аутентичношћу и никада не исмевају сопствене ликове, нити их своде на површне, већ се у ове делинквенте и отпаднике од друштва удубљују са великом озбиљношћу.

Филм и на друге начине изокреће идеју осликавања тинејџерских идола на коју је публика навикла.

Уобичајене немарне фризуре и дечачки шарм холивудских звезда, овде су замењени „шеги&qуот; праменовима и ненегованим брадама.

Овој гранџ естетици треба додати и костиме Беатрисе Аруне Пастор.

Мајк је веома ретко без исфлекане загасито наранџасте јакне.

Ван Сант имплементира овакав стил кроз цео опус и он је километрима далеко од архетипа акционих хероја или углађене господе које би Ривс и Феникс иначе могли да представљају.

„Ово је сасвим сигурно случај који показује како трендови одређеног времена привремено дефинишу изглед мушкараца на платну и који осликавају културне промене&qуот;, каже др Карен Мекнели.

Он предаје о америчком филму, телевизији и културној историји на Лондон Метрополитен универзитету за ББЦ Цултуре.

„Многи холивудски филмови из 80-их година приказују „хипер-мушкост&qуот; Реганове ере&qуот;.

Мајкл Даглас и његова „бела мужевност&qуот; из филмова Волстрит и Фатална привлачност и агресивна физичка доминантност Силвестера Сталонеа и Арнолда Шварценегера постали су амблеми хипер-мушке политике и културе осамдесетих.

Управо је ту тврду мушкост, стоичку и постојану, која стоји на раскршћу мистерије и зрелости, ван Сант желео да подрива.

Од физичке блискости два лика до Мајкове физичке слабости узроковане нарколепсијом, стижемо до тога да брутални мушкарци овде не постоје.

• Да ли је ово најгори филм свих времена
• Дружина прстена, 20 година касније: Почетак трилогије која је променила свет
• Шта се крије иза прича из Дизнијевих цртаних филмова

Огољена мушкост

Претходне филмске улоге овог двојца су до тада биле широко пријемчиве.

И док је Ривс играо у комедијама Билово и Тедово нестварно путовање (1991) као Тед из наслова филма, а био је и главна звезда филма Кетрин Бигелоу Поинт Брејк (1991), Феникс је тек долазио на своје у холивудским блокбастерима као млађа верзија Индијане Џонса Харисона Форда у филму Индијана Џонс и последњи крсташки поход (1989).

Ипак, током деведестих, Ривс и Феникс су били сврставани у групу својих савременика који су играли веома различите улоге.

Величине као што су Бред Пит, Леонардо ди Каприо, Мет Дејмон, Итан Хоук, Вил Смит и Хит Леџер су представљали нову, надолазећу генерацију шармантних и модерних мушкараца.

И док ове глумце можемо да сврстамо у групу заводника деведесетих година, њихове креације су се дијаметрално разликовале.

Типичан пример оваквих заводника је Вил Смит који је после дебитантских улога сазрео у деведесетим годинама као харизматична блокбастер звезда филма Људи у црном (1997) и као херој у акционом трилеру Државни непријатељ (1998).

Овакве мачо мејнстрим улоге спасилаца, које су некада биле оличење развоја једног заводника, полако су биле замењиване сензитивним ликовима.

Такав је био Мет Дејмон са својом Оскара вредном улогом у филму Добри Вил Хантинг (1997) која му је дала прилику да буде и једно и друго - и математички геније, али и момак са емоционалном осетљивошћу да заплаче.

Ди Каприо је увек нагињао ка оваквим портретима осећајних мушкараца, као када је рецитовао Шекспира и његове стихове у Ромеу и Јулији из 1996. године.

У оба ова филма можемо да видимо огољену ригидну мушкост.

Свеједно, управо је Мој приватни Ајдахо оличење и стожер оваквог гледишта.

Уместо пинап улога, Ривс и Феникс - иако и даље део заводничког колектива - у овом филму сензитивним креацијама представљају најдиректније репозиционирање матрице онога како би требало да изгледа један тинејџерски идол.

„Интроспективна рањивост друштвених аутсајдера, како су је осликали Кеану Ривс и Ривер Феникс у Мом приватном Ајдаху постала је повратна реакција усмерена против ранијих приказа мушкости и покушаја да се редефинише филмски мушкарац декаде која је наступала&qуот;, каже др Мекнели.

Саставни део оваквог портретисања осећајне мушкости је чувена сцена у кампу, централни и дефинишући доказ врхунских достигнућа младих глумаца.

Останак у кампу преко ноћи на свом путу ка кући Мајквог брата, потрага за траговима који би их одвели до Мајкове мајке, њихово дружење око логорске ватре.

Скот је опуштено опружен, док Мајк седи склупчан, са коленима приљубљеним уз своје груди.

Хомоеротска напетост само расте док ван Сант камером хвата тренутак у којем откривање да сте заљубљени у најбољег пријатеља има снагу револверашког двобоја у неком вестерну.

Предмет обожавања и за ван Сантову камеру и за Мајков колебљив поглед, Скот мрмља:

„Два типа не могу да се воле&qуот;.

Мајков одговор, изречен кроз шапат, представља агонију и признање: „Могао бих некога да волим чак и ако нисам плаћен за то. Волим те, а ти ми не дајеш новац…

Сада стварно желим да те пољубим, човече&qуот;.

Његова осећања више нису тајна, али их дочекује нежно изговорено одбијање.

Па ипак, Скот прима Мајка у наручје и љуља га док обојица тону у сан.

„Неодољива сензуалност ове сцене представља запањујуће огољено исказивање безграничне љубави&qуот;, написала је Ејми Тобин у свом есеју из 2015. за Критерионов ТВ канал.

И управо та мушка рањивост Ривса и Феникса има истакнуто место у сцени која има невероватно јак потенцијал за утицај на њихове будуће каријере.

Сећајући се Феникса, Вил Витон, његов партнер из филма Станд би ме (1986), описује глумца као „свежу емоционалну рану која никако да зарасте. Он је све осећао и то га је чинило тако дивним, дивним глумцем&qуот;.

У овој сцени која је савршен пример за то, Феникс прихвата Мајкову искреност и као смислену и као конфузну, неизрециву и искрену.

Поетска је трагедија што његов лик нема никакву реакцију, ни насилну ни дефанзивну.

Оваква емоционална интелигенција дозвољава обојици предводника таласа из деведесетих да се удаље од једнодимензионалних дефиниција мушкости које су до тада биле доминантне.

• Матрикс и остале научно-фантастичне приче које су постале стварност
• Ко ће бити следећи Џејмс Бонд - „неко кога сви знамо, али га нико не помиње&qуот;
• Зашто Холивуд избегава секс

Тридесет година касније, разоружавајуће нежна сцена поред логорске ватре и даље одзвања револуционарном емотивном снагом.

Док гледамо у пламен у филму Мој приватни Ајдахо, не можемо да не повучемо паралеле са данашњим филмским заводником Тимотијем Шаламеом и секвенцом која затвара филм Скривена љубав (2017) Луке Гуадањина у којој се и он уплакан налази покрај камина.

У филму Скривена љубав, Шаламе на врло осећајан начин осликава сунчано лето и настрану заљубљеност иницирану доласком једног од студената његовог оца.

У случају Шаламеа, који је симбол данашњих магнетски привлачних тинејџерских идола, сличност са другим генерацијским заводницима је запањујућа.

Не само да је Шаламе у тренутку када је снимао Скривену љубав имао исто година као и Феникс у Мом приватном Ајдаху, већ и његов лик такође успева да се нагоди са неузвраћеном љубави која у њему гори као и ватра у камину.

Чини се као да и Шаламе иде сличним стазама којим су ступали Ривс и Феникс, то јест да су звезде из деведесетих утабале овај пут и за нову генерацију савремених глумаца.

• Шон Конери је непревазиђен, али Шкотска има и „Бегбија&qуот; - Роберта Карлајла
• Последњи двобој: 11 најбољих филмских окршаја
• Не гледај горе! и друге филмске приче о нашим највећим страховима

Осврћући се на Фениксову заоставштину која је удахнула нову енергију холивудским тинејџерским идолима, Едвардс каже:

„И док Феникс има тај класичан холивудски изглед главне звезде и врсту харизме за коју људи кажу да изгледа као да сија изнутра, он такође прихвата и неке хипи вредности (веганизам и еколошки активизам).

Тај микс га чини алтернативним избором у односу на остале згодне тинејџере&qуот;.

По свему судећи, Феникс је био испред свог времена.

Данашњи фанови од својих идола траже нешто више од доброг изгледа, они морају и да кажу нешто.

Тако је, на пример, Леонардо Ди Каприо гласноговорник еколошких активиста, док је Шаламе, после рада са Вудијем Аленом, осудио редитеља у вези са сексуалним скандалом и сав свој хонорар са тог догађаја донирао у хуманитарне сврхе.

А кад већ говоримо о глумачким остварењима која се сучељавају са личношћу глумца, Феникс је постхумно био поређен са Џејмсом Дином, а сад се чини као да Шаламеа пореде са Фениксом.

Предајући даље заводничку штафету, Фениксово моделирање холивудског зрелог доба у Мом приватном Ајдаху је било прорачунато и ми само можемо да претпоставимо куда би га његово умеће одвело да нас није прерано напустио.

У међувремену, Ривсова каријера је процветала после филма Мој приватни Ајдахо.

Уследиле су улоге у Матриксу и Џон Вик франшизи, које су га из позиције дечка са постера довеле до холивудског великана.

Чини се да је Шаламе вредно правио белешке, јер се и он налази негде на пола пута између артхаус кинематографије и блокбастера, што показује и његова улога божанства у Дини Дениса Вилнева.

Појављујући се као двојица најславнијих и најоригиналнијих глумаца 90-их година, Ривс и Феникс у Мом приватном Ајдаху остварују улоге - у зениту своје заводничке фазе - које су им омогућиле да прошире видике.

Запамћен као значајно дело у њиховим филмографијама, Мој приватни Ајдахо је звезде одвео на место на које Холивуд обично не води своје заводнике - тамо где се политички и артистички могу изразити и дрогама омамљене хомосексуалне проститутке.

---

Погледајте видео о филму о Битлсима

---

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 04.15.2022)