Umro je drug Tito
Danas 04.05.2022 | Marko Vidojković
Imao sam četiri i po godine i nije mi bilo jasno zašto nema crtanog filma u sedam i petnaest, što su pratili napadi histerije i šolja s toplim mlekom „za laku noć“ koja ispada iz drhtavih dečijih ruku, a ja neutešno plačem, ispred crno-belog televizora, bez crtanog filma, bez toplog mleka, potpuno slomljen.
To je jedino čega se sećam. Te višednevne patnje zbog izostanka crtanog filma. „Umro je jedan važan čika“, nagađam da su mi govorili, „toliko važan, da svi moraju da budu tužni sedam dana, pa čak i deca.“ Tad sam naučio da se i tuga može silom uspostaviti. Ćale je, po službenoj dužnosti (bio zaposlen kao civilno lice u Vojno tehničkoj upravi), išao na Titovu sahranu i kad je bio TV prenos, bio sam ubeđen da ću ga videti. Bio sam srećan, jer sahrana je bila vrhunac
