Интервју петком: Списатељица Аријана Харвикс о бунту, женској борби и друштвеним притисцима

У краткој сукњи, мајици на пола стомака са дубоким деколтеом, црним кожним чизмама и наочарама за вид у стилу професорке, 44-годишња списатељица Аријана Харвикс за себе каже да је „бунтовница - и то са добрим разлогом&qуот;.

На улицама Буенос Ајреса, главног града Аргентине, током њеног одрастања било је „нормално да случајну пролазницу из чиста мира лупе по задњици&qуот;.

„Жена се сматра сексуалним објектом, а за ону која се побуни каже се да је дивљакуша (ла салваје) - слична дивљој животињи, диже глас против друштвених стега и монотоније, спремна да чини дела која се сматрају неприхватљивим.

„А такви поступци су опасни, јер ће увек наићи на осуду&qуот;, каже Харвикс за ББЦ на српском.

• Како је Симон де Бовоар инспирисала феминисткиње на Балкану
• Интервју петком: Стрип аутор Александар Зограф о причама из Другог светског рата пронађеним на бувљој пијаци
• Храбра књижевница која је наљутила академике - ко је била Исидора Секулић

Када је у 29. години одлучила да напусти узлазну каријеру универзитетске професорке у Буенос Ајресу и пресели се у Париз да студира на Универзитету Сорбона, Харвикс је схватила да притисци које је осећала нису нестали.

„Наравно да се земље разликују, али у Француској сам патила готово једнако као у Аргентини&qуот;, каже са дозом разочарања о последњих 15 година живота у Европи.

Харвикс се данас сматра једним од најрадикалнијих гласова савремене аргентинске књижевности.

Прославила се романом Цркни, љубави из 2012, који је прошле године преведен на српски, а ових дана је гошћа Београда у оквиру 14. фестивала књижевности и илустрације Крокодил, који траје од 17. до 19. јуна.

„Почела сам да пишем из беса&qуот;

Харвикс седи веома немирно - црта рукама у ваздуху док говори и много пута прекршта ноге, пребацујући тежиште са једне на другу бутину.

Пратећи вокал њеном благо промуклом гласу задају шкрипут кожних чизама које се тару једна о другу и звецкање сребрних наруквица са привесцима, које носи на обе руке.

„У касним двадесетим сам се осећала као губитница и почела сам да пишем из беса&qуот;, каже мрштећи се, са оба кажипрста на слепоочницама.

Додаје да је тачно знала шта аргентинско друштво и њена породица очекују.

„Мораш да имаш дете и то не једно, него барем два. Не смеш да се разведеш, а ако се дрзнеш да то урадиш, ти си пропаст, лузерка&qуот;, каже.

На прагу тридесете, Харвикс је била мајка једног малог детета, која је одлучила не само да се разведе, него и да почне да пише.

Каже да је због развода претрпела друштвену осуду.

„Није лако развести се, није лако, али ја сам свесно одабрала да плаћам цену мојих избора&qуот;, наводи.

Родитељи је нису подржали у идеји да постане списатељица, сматрајући да је „већ касно&qуот;.

„Отац је мислио да је моје време већ прошло и рекао да је штета што сам тако много учила и што сам талентована, али свеједно нисам успела у животу.

„Осећала сам се као да ми је неко забио нож у стомак&qуот;, прича.

Ко је Аријана Харвикс?

• Списатељица, драматуршкиња и преводитељица
• Рођена је у Аргентини 1977, а последњих 15 година живи у околини Париза
• Завршила је студије драматургије у Буенос Ајресу и магистрирала компаративну књижевност у Паризу
• Објавила је два романа - Цркни, љубави (Матате, амор, 2012) и Малоумница (Ла дебил ментал, 2014)

Извор: Аријана Харвикс и Есцриторес

Харвикс каже да је у том периоду највише осећала „бес, јак и разоран&qуот;.

„Али нисам га усмерила на друге људе, него сам га пренела на папир&qуот;, додаје.

Тако је настао њен роман-првенац Цркни, љубави - прича о супрузи и мајци која гаји дубоку мржњу „према самој себи, свом породичном животу, мужу и детету&qуот;.

Успешност романа, који је преведен на разне језике, Харвикс види у томе што „стигма губитнице постоји у многим друштвима - то је свака жена која не испуњава задата очекивања&qуот;.

„За жене широм света које не пристају на наметнуту улогу, то постаје егзистенцијални проблем.

„Жена против тога мора да се буни, и тај процес еманципације траје цео живот - ја имам 44 године и и даље се борим&qуот;, каже.

Прилегла сам на траву међу оборено дрвеће, а сунце које ми је грејало длан стварало ми је осећај да у руци држим нож, којим бих се могла раскрварити, хитрим резом преко вратне жиле.

У позадини, пред призором куће, нешто између страћаре и породичног дома, многа сам да наслутим гласове мог сина и мужа, обојица голи. Обојица се брчкају у пластичном плавом базенчићу, са водом од 35 степени.

***

Како то да сам ја, једна лабилна и незрела жена која сања нож у руци, мајка и супруга ове две индивидуе? Шта је требало да урадим?

Сакрила сам тело уронивши у земљу. Нећу их убити. И спустила сам нож.

Отишла сам да прострем веш као да ми није ништа. Затегла сам добро бебине и мужевљеве чарапе, гаће и кошуље. Видела сам себе као неуку сељанку која качи веш и брише руке о карирану сукњу пре него што уђе у кухињу.

Нису ништа приметили. Качење веша било је успешно.

Одломак из романа Цркни, љубави (Боока, 2021)

Црни хумор и још црњи мрак

Две речи које описују стваралаштво Аријане Харвикс су сарказам и мрак.

Неретко је пореде са три ауторке са почетка 20. века - америчким списатељицама Силвијом Плат и Вирџинијом Вулф, као и књижевницом Натали Саро, Рускињом која је емигрирала у Француску.

Харвикс каже да јој ова поређења „ласкају&qуот;, али се ограђује да су то „мишљења појединих критичара, који су превођени на разне језике&qуот;.

Ипак, слаже се да у њеним књигама има мрака Силвије Плат и занатских маневара Вирџиније Вулф.

„Чудни су путеви утицаја књижевности и других врста уметности на ауторе, мислим да ствараоци врло често нису ни свесни шта је све утицало на њих&qуот;, сматра.

• Вирџинија Вулф - икона феминизма која је изгубила битку са душевном болешћу
• Силвија Плат: Хоће ли песникињу заувек дефинисати њена смрт

Харвикс каже да су на њу највише утицали Маргерит Дирас, Семјуел Бекет и Фјодор Достојевски - аутори с краја 19. и прве половине 20. века.

Дирас је авангардна списатељица и редитељка из Француске, за коју се сматра да је дала значајан допринос феминизму и пробоју женских тема, пише Британика.

Бекет је ирски писац, мајстор апсурда, чије је најпознатије дело „Чекајући Годоа&qуот;, а Достојевски је писац руског реализма, аутор Злочина и казне, Браће Карамазових и других светски познатих дела.

Каже да би желела да види српски превод свог романа Малоумница из 2014. године.

„А чак и више од тога, волела бих да се преведе књига коју тренутно пишем&qуот;, каже уз загонетан осмех.

Погледајте видео о Жозефин Бејкер

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 06.17.2022)