Пречанска лексика: Крстине
Дневник 18.07.2022 | Дневник.рс
„Уморно је злато моје, жито је косио и снопље носио, па се уморио“, певала је једна удавача уз тамбуре (и помоћ) маестра Марка Нешића, све подсећајући како је жетва пшенице бјелице, наше хранитељке, увек (била) нешто здраво јако важно. Косидба је, није шала, зато сви на ноге од зоре, да се скупи свако зрно хлебног жита.
Пошто песма није могла да сачува имена свих радњи и справа класичне жетве, ту је прича. Јер, данашња жетва није ни налик на негдашњу, ни по трајању, а ни свести о њеној важности што је прожимала целе фамилије, баш комплетна села. Када ће се косити одлучивао је Бáба, глава породице, не увек најстарији, али увек најслушанији. Он би предвече дуго гледао у небо, прво на запад, има ли црвенила, онда увис према звездама и облацима и на крају директно у Месец,
