Високе температуре и ватрогасци: Кад топлотни талас прети - ко и чиме гаси пожаре у Србији

За само неколико сати у Београду су прво планули напуштени вагони у насељу Раковица, а потом и стан на Видиковцу, када је једна жена изгубила живот - за то време бескрајна борба између ватрогасаца и пламена траје широм Европе.

„Та жена на Видиковцу је десета жртва ове године&qуот;, каже Милош Мајсторовић, командант Ватрогасно-спасилачке бригаде Београд, за ББЦ на српском.

„Иако је тај податак оптерећујући и стално га имамо у глави, у исто време се поносимо тиме да смо директно из ватре спасли 44 људи.&qуот;

Високе температуре сваког лета праве велике проблеме, а ситуација је тренутно посебно тешка на граници Словеније и Италије, где је једна жена у великом пожару изгубила живот.

У првом реду борби против ватре, било да је лето или зима, пре свега су ватрогасци.

• „Смена нам траје 24 сата&qуот;: Како су ватрогасци спасили дете у Зајечару
• Како је опојни мирис лаванде нестао у облаку дима на падинама Фрушке горе
• Европа на удару топлотног таласа: Смртоносни пожари се шире Медитераном

„Ризикујете свакодневно живот да бисте спасли некога и професионално идете тамо одакле сви беже, иако није лако видети да неко у секундама губи све што је цео живот стицао&qуот;, наводи Мајсторовић.

„Али осећате испуњење када добијете захвалност некога кога сте спасли или захвалност његових ближњих... То је нешто што не може да се плати и што не може да се мери ни са чим.&qуот;

Део тих битака против старог непријатеља често су они који се тиме баве волонтерски, из љубави - добровољни ватрогасци.

„Ми им служимо као испомоћ у акцијама - професионалац је стално на бранику, а добровољац има задатке и иде само на одређене активности&qуот;, каже за ББЦ на српском Пуниша Трипковић из Добровољног ватрогасног друштва (ДВД) Савски венац.

„Наши људи су недавно учествовали у гашењу пожара у кинеском тржном центру на Новом Београду&qуот;, додаје 69-годишњи Трипковић, иначе добровољни ватрогасац још од 1974. године.

Стотинак километара северније, мештани банатског села Меленци код Зрењанина, окупљени у локални ДВД, већ 147 година бране место од пламена.

„Код нас је то често породична традиција... Имамо људе који су четврта или пета генерација добровољних ватрогасаца&qуот;, каже Ивана Стојков, чланица ДВД Меленаца, за ББЦ на српском.

„У мањим местима и селима, где не постоји професионална ватрогасна бригада, важно је имати локални ДВД, јер наши људи за пет минута буду на месту пожара - то је велика помоћ професионалним јединицама.&qуот;

Ко гаси наше пожаре и ко их качи на друштвене мреже

„Ватрогасци спасиоци&qуот;, крупним белим словима пише на једном у низу црвених камиона, паркираних у гаражи Београдске ватрогасне бригаде.

Прошарани су белим или жутим детаљима и понеким бројем 193, који је многима спасао живот ако су успели да га позову на време.

Одмах иза, на црним решеткама виси ватрогасна опрема - кациге, јакне, панталоне и чизме, спремне да неко у њих у секунди ускочи и крене ка пламену.

„Најосновнији део посла ватрогасаца је спасавање људских живота&qуот;, каже кратко Милош Мајсторовић, седећи за радним столом на којем је гомила папира, једна Рубикова коцка и један жути шлем.

Ипак, не може се до свих стићи на време.

Мајсторовић жели да број страдалих у пожарима у Београду буде нула, али каже да је то „јако тешко&qуот;, јер је град „велики и великом брзином се развија&qуот;.

„У већини случајева, смртно страдала лица су социјално угрожене категорије и апелујемо на суграђане да те људе препознају и поведу више рачуна о њима.&qуот;

Прича сталожено и елоквентно, као човек који је небројено пута преко медија апеловао на људе да буду пажљивији када користе ватру.

То чини и сада.

Велики проблем, каже изричито, јесте и то што су људи „постали бахати по питању паљења на отвореном простору&qуот;.

„То нам ствара велике проблеме и имамо велики број интервенција, чиме расипамо снаге и слабимо најбитнији део, а то је спасавање људских живота.&qуот;

Његова Ватрогасно-спасилачка бригада има 730 ватрогасаца-спасилаца, распоређених у четири смене.

У Србији, каже, постоји нешто мање од 3.500 професионалних ватрогасаца, а ту је и око 1.250 добровољних, показују подаци Ватрогасног савеза Србије.

Када је реч о опреми и возилима које користе, Мајсторовић наводи да је она „на пристојном нивоу&qуот; и да „не заостаје од европске&qуот;.

„Има свега што нам је потребно&qуот;, наводи кратко.

Иако их, додаје, људи углавном везују за борбу против пламена, што јесу две трећине њихових интервенција, Мајсторовић каже да то није све.

„Ту су и техничке интервенције у саобраћају, када треба да исечемо каросерију и некога извучемо из кола после удеса, а спремни смо и за земљотресе и поплаве.

„Приликом урушавања јама, канала, кућа ми смо ти који реагујемо... Не правимо питање каква је то врста посла.&qуот;

Последњих година постоје други проблеми - друштвене мреже.

„Све је у брзини деловања, а ја за наш посао увек кажем да је једноминутни - ватрогасац за минут мора да буде у камиону, на путу ка лицу места и ми то радимо на најбољи начин који можемо, побољшања ту нема.&qуот;

Међутим, како каже, у последње време често се дешава да људи који се нађу у близини пожара, прво сликају пламен и каче то на друштвене мреже.

„Кад приђемо, видимо већ тридесетак људи и сви снимају, а нико од њих није позвао 193&qуот;, каже Мајсторовић и слеже раменима.

„Додуше, дешавало се и да нас позову људи који су објаве о пожарима видели на друштвеним мрежама, па смо на основу њихове информације интервенисали.&qуот;

Он зато шаље још један апел.

„Када позовете 193 и пријавите пожар, имаћете времена за све, па сликајте, снимајте и постављајте то, ако вам је то битно... Иако, можда, неке ствари и не би требало снимати.

„Ваљда би примарно и основно требало да буде да се помогне људима.&qуот;

Погледајте видео: Прва жена у историји новосадске Ватрогасне бригаде

Како се понашати кад избије пожар?

Док пије кафу и пепео цигарете тресе у пепељари, Мајсторовић се присећа како је 1992. постао ватрогасац.

Није, каже, нешто размишљао у послу ватрогасца, али је уписао Вишу техничку школу у Новом Саду, која се бавила заштитом од пожара.

Многа светска истраживања, додаје, кажу да је посао ватрогасаца међу најстреснијима на свету, али они су и даље ту - постоји нешто што им храни душу.

„Оптерећење и стрес који доживљавамо су велики, али и задовољство које осетимо после успешне интервенције&qуот;, каже.

О томе како треба гасити пожар не воли да прича.

„То је комплексна ствар, радим то 30 година и даље учим&qуот;, наводи кратко.

Ипак у једно је сигуран - људски фактор је одговоран за 95 одсто узрока пожара.

„Неки кажу 'плануо је уређај или електроинсталације, они су криви' - да, али опет ватру изазовемо ми неправилним поступањем или довођењем уређаја у стање неисправности.

„Наше инсталације, на пример, у згради од двадесетак спратова, нису пројектоване да издрже да станови имају по два или три клима уређаја, плус све остало што постоји.&qуот;

Због тога је, наводи, пре свега важна превентива, како до пожара не би дошло.

Али шта када до пожара дође?

„Немојте никада спашавати део имовине за који мислите да је битан и на тај начин угрозити живот. То је основа свега&qуот;, истиче Мајсторовић.

„Следећа ствар је такође јако битна - процените ситуацију и напустите простор.&qуот;

Уколико је то могуће, врата и прозоре треба затворити, а струју искључити.

„Оно што је најбитније, када више нисте угрожени - позовите 193, без обзира колики је обим пожара.&qуот;

Како каже, ватра се брзо шири и за неколико минута све може да изгори.

„Само позовите и ми ћемо брзо одговорити, а што брже реагујемо, биће мање материјалне штете.

„Ако од пожара после не буде ништа и сами сте све регулисали, само ћемо се вратити у станицу - бићемо задовољни и нећемо се љутити&qуот;, каже уз дозу хумора у гласу.

Како се волонтерски гаси пожар?

„Гледај, душо, ово ти је наша јединица на међународном такмичењу у Финској&qуот;, поносно каже старији човек у плавој кошуљи, показујући ка великој слици окаченој на зиду.

Зове се Пуниша Трипковић, има проседу косу, бркове и 69 година иза себе.

Члан Добровољног ватрогасног друштва Савски венац је готово пола века и током деценија је учествовао у разним акцијама - шта посебно памти?

„Поплаве на територији Старог града током осамдесетих година&qуот;, одговара одмах.

„Излазили смо на терен са 40 људи - 48 сати смо дежурали и црпели воду у објектима око бивше железничке станице&qуот;, додаје.

Добровољно ватрогасно друштво Савски венац основано је 1947. године и, према Трипковићевим речима, данас броји „педесетак чланова&qуот;, а кроз друштво их је прошло „око 3.500&qуот;.

У Београду, додаје, постоји око 15 активних добровољних ватрогасних друштава.

Његово друштво, каже, дежура по потреби, када су ванредне ситуације, али у просторијама пре подне увек има некога.

Део су Ватрогасног савеза Србије, формираног 1950. године, који окупља сва добровољна друштва.

Закон о добровољним ватрогасним друштвима. донет је 2018. године.

Он прописује да се добровољне јединице формирају због „спровођења заштите од пожара, спасавања људи и имовине, спречавања и сузбијања других техничко-технолошких несрећа и елементарних непогода&qуот;.

Како се наводи, оне могу бити јединице прве, друге или треће категорије.

И све се ради добровољно, из љубави.

„Људи овде имају посао и када су слободни они се одазову и учествују у одређеним активностима - када је то потребно, излазили смо и на терен и учествовали у гашењу ватре, где смо испомоћ професионалним јединицама јер тамо главну реч води њихов старешина&qуот;, каже Трипковић.

„Ипак, акценат нашег рада је годинама био на оспособљавању и обучавању младих, посебно деце, али и старијих, као и на одржавању опреме.&qуот;

Међутим, како наводи, последњих година све је мање људи који желе да буду добровољни ватрогасци.

„Барем је у Београду тако&qуот;, каже кратко.

„Има и младих, али оду чим се запосле, јер им послодавци не дозвољавају да изађу кад треба... Знате и сами како је то, сви гледају само профит.

„А и када дођу људи често одмах питају: 'Еј, колико се ово плаћа?'&qуот;, наводи.

Ипак, како каже, они који остану брзо заволе живот добровољног ватрогасца и заувек буду ту.

Једна од таквих је и 40-годишња Ивана Стојков, чланица Добровољног ватрогасног друштва Меленци, месту од око 7.000 становника недалеко од Зрењанина.

За њен ДВД у Меленцима каже да је „једна велика породица која се сваке године негује уз обуке, дружења и сличне ствари&qуот;.

„Имала сам шест година када сам се придружила и даље видим ту слику пред очима&qуот;, наводи.

„Комшија је имао свечану ватрогасну униформу - постоји радна и свечана, објашњава одмах - што је лепо видети и памтим кад ме је у тој униформи питао да ли желим да будем ватрогаскиња.&qуот;

У том тренутку, наводи уз осмех, није ни знала шта то значи.

„Отишла сам да видим шта се тамо дешава и остало је историја&qуот;, каже и смеје се.

Погледајте видео: Ватрогасац - добровољац са Евије

Историја добровољних ватрогасних друштава посебно је богата у Војводини - њен ДВД основан је још 1875.

„Сваке године неки нови клинци ту долазе и они најватренији одрастају кроз то ватрогасно друштво&qуот;, наводи Стојков, која се данас бави здравством и ради у Новом Саду.

„У делу обуке имамо и прву помоћ, па им ја то предајем.&qуот;

Најстарије ДВД у Србији такође је из Војводине - у месту Елемир, недалеко од Зрењанина, основано је давне 1805. године, пише Дневник.

„У општини Зрењанин данас постоје 22 добровољна ватрогасна друштва, свако село има своје&qуот;, објашњава Стојков.

Сеоска добровољна ватрогасна друштва, сматра, због близине значајно могу да помогну професионалним јединицама, јер је у борби против пламена сваки секунд важан.

Посебно су, каже, активни током лета и у време жетве, да се усевима нешто не би десило.

„У летњим месецима ватра брзо настане, тако да се пред жетву често прави штаб и дежурства која трају 24 сата.

„А у нашем добровољном друштву има више од 100 активних чланова - то су они који у току године имају десет и више гашења.&qуот;

Како каже, сви људи који су део било ког ДВД-а морају да прођу основну обуку, периодично да имају провере, да буду здрави, буду пунолетни и да нису осуђивани.

„Настоји се да и опрема и гашење буду у складу са законом - све оно што раде професионалне јединице у обавези су да раде и добровољне&qуот;, каже изричито.

Погледајте видео: Како је један ватрогасац Роналдов бес претворио у хумано дело

Такмичења и љубав

„А ово је у Вараждину, ту је и мушка и женска екипа, исто међународно такмичење, а ово у Француској&qуот;, додаје Трипковић који трен касније, настављајући обилазак.

Добровољна ватрогасна друштва редовно имају општинска такмичења у руковању ватрогасном опремом, а постоје и градска, регионална, државна и међународна.

„Њих зову Олимпијадама&qуот;, каже Трипковић.

Успех на тим такмичењима веома се цени, због чега су фотографије учесника поносно изложене на зидовима.

„У Банату је то и у Војводини доста популарно&qуот;, каже и Стојков.

Како то такмичење функционише?

„Дакле, то је сува вежба гашења пожара - без воде&qуот;, наводи Трипковић.

„Припрема и постављање јединице као да гаси пожар и свако ту има шта треба да ради, као у сваком спорту, а циљ је што брже све урадити и са што мање грешака.&qуот;

Трипковић ту поносно истиче да је њихов ДВД први у Београду, још почетком осамдесетих година, имао и женске такмичарске јединице.

„И данас имамо женску екипу, а има и неких које су ту још од 1982. године.

„Оне и даље понекад иду на такмичења, да покажемо да године нису битне за оне који су племенити&qуот;, наводи, док му се брк смеје.

Недалеко одатле, одмах испод једне трофејне екипе, на зиду поносно виси и неколико дечијих цртежа - приказ како они виде ватрогасце.

На крају просторије је и низ пехара, а почасно место заузима застава добровољног друштва.

„Оформљено 1947. године... Ове године обележавамо 75 година од формирања&qуот;, каже поносно.

Дуж дугачког стола, прекривеним розе столњаком, изложена је опрема за гашење - црева, мања и већа, млазнице и све друго што је потребно.

„Имамо сву опрему, иако смо мало финансијски стиснути&qуот;, каже Трипковић кратко.

„Ипак, уз помоћ Министарства унутрашњих послова смо све набавили, осим ватрогасног возила - имамо једно застарело, ван употребе, тако да нам само то фали.

„Сада се боримо да нађемо финансијска средства да га набавимо.&qуот;

Исту муку муче и њихове колеге из Меленаца.

„У последњих неколико година је било модернизације, али проблем су возила која су у просеку стара 40 или 50 година&qуот;, наводи Стојков.

А коју акцију она посебно памти?

„Пре четири године су се деца, играјући се, непажњом упалила део трске на језеру Русанда и у гашењу је учествовало шест екипа.

„Било је интересантно јер су дошла два професионална возила, али пошто је простор на којем је село требало да се брани био велики, позвали су и људе из околних села.

„Сви су се одазвали.&qуот;

Саговорници ББЦ-ја управо то истичу као најбољи део њиховог посла - осећај када некоме помогнеш.

„То је племенитост, као да радиш у Црвеном крсту... Племенитост и хуманост&qуот;, каже Трипковић.

„Свако ко има намеру да помогне људима могао би да буде ватрогасац&qуот;, додаје Мајсторовић.

Ускоро ће, каже, у пензију и задовољан је животом који је прошао.

„Увек је то питање да ли бих поново бирао исто - бих.&qуот;

Погледајте видео: Солидарност без граница - спасиоци у најугроженијим местима после земљотреса у Албанији

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.у

(ББЦ Невс, 07.22.2022)