Бранко Миљковић: Сонет о птици

Испили се из баченог камена и буде зеница неба ослепелог, мало живота збиља полетелог с наших бескрилних погнутих рамена. О чудна птица чија намена да буде лет земље и песма опустелог неба, која се чује ал не схвата. О, бело удварање ветра тој птици од пламена. Птицо узидана у мозак и зид коју никад није упознао вид коју је слух нашо у просторима шумним, у нашем уху твоја се смрт заче. О камена птицо нек те ноћ оплаче звездама врелим звездама неразумним.