Branko Miljković: Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena i bude zenica neba oslepelog, malo života zbilja poletelog s naših beskrilnih pognutih ramena. O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena. Ptico uzidana u mozak i zid koju nikad nije upoznao vid koju je sluh našo u prostorima šumnim, u našem uhu tvoja se smrt zače. O kamena ptico nek te noć oplače zvezdama vrelim zvezdama nerazumnim.