ПЛЕСАЊЕ У МРАКУ

Сат откуцава шест ујутру. Нови је дан, нови почетак. Некако лењо и тихо газим хладне плочице под босим ногама. Не очекујући ништа од прелепог јутра које буди, нити од јутарње тишине која ми помаже да избистрим мисли. Као руком, снено одбацујем у страну неки бољи, другачији почетак. Навикнута на летаргију живота, навикнута на заморну свакодневицу. Као да је живот вечност која несебично нуди нове шансе и могућности. Зато га трошим не марећи превише за крај.